SPISAK POSTOJI - TREĆE POGLAVLJE (Đorđe Mijušković)

TREĆE POGLAVLJE

I

Miloš je otresao dim do pola ispušene cigarete u keramičku pepeljaru uredno nameštenu tačno na sredinu velikog staklenog stola. „Dobro, i šta sad?“, pomisli. Pročitao je prva dva poglavlja romana „Spisak postoji“ i duboko uzdahnuo. Sedeo je u crnoj kožnoj fotelji svog radnog kabineta. Na stolu ispred, osim pepeljare, bio je samo laptop.

Prva dva autora postavili su mu težak zadatak. Najpre ga je Gospodin A u prvom poglavlju proglasio za homoseksualca, a zatim mu je Gospođa B u drugom poglavlju skrenula priču u totalno drugom špijunskom smeru, u kome nije želeo da tuče ovaj crowd-creation literarni eksperiment, zamišljen kao čudan način za nastanak originalnog srpskog krimi romana.

 

„Kapiram da glavni junak treba da bude taj Relja, stari pandur, koji se poput ’Zlog poručnika’ Harvija Kajtela hvata u koštac s misterioznim ubistvima, i o tome piše Gospodin A u prvom poglavlju. Dobro, taj Relja, alias Harvi Kajtel, probao je sve i svašta u životu, pa i muškarce, i to je manje-više ok, mogu s tim.

Ubijen je prvo neki penzos koji je tukao ženu i ćerku, dobro to i ne mora da ima neke naročite veze s celom pričom, a zatim se tu pojavljuje i leš neke Vanje, starlete-dromfulje valjda, koja je, uz sve bila i neki policijski doušnik, kurac-palac, možda čak i sama neka agentica, ko će ga znati... Ona je, kao, izvršila samoubistvo, ali je poenta u onome što je na klaudu bekapovano s njenog mobilnog, ima tu svašta. A, neko ’odgore’ usmerava istragu u pravcu samoubistva, mada je poprilično jasno da to baš i nije tako. Dobro, to je jasno. Ali, šta dalje? Sad mi u drugom poglavlju usmeravaju taj ’tradicionalni-ortodoksni’ krimi-zaplet u špijunsku priču, u kojoj se pominju Srbi, Hrvati, Slovenci, svi narodi bivše nam Juge, uz to još Holbruk, Buš, direktor CIA, neki tajni projekat XY8, ratovi kroz koje smo prošli, Kumanovski sporazum, Majkl Džekson, Sloba, Franja, stjuardesa Vesna Vulović, terorizam, tajne službe ove-i-one... Fale mi Džon le Kare, Ken Folet i Vanja Bulić... Dobro, Vanja baš i ne... Ali, nema veze, moram dalje... Da radim s tim šta imam...“

 

Nije Miloš voleo taj obrazac – velikih svetskih zavera tajanstvenih organizacija. Masoni, Iluminati, Templari, Vitezovi žutih rosa, preplanulih maslačaka i sličnih, kao, tajanstvenih organizacija koje drmaju svetom. Ne, to nije bila „njegova čašica rakije“. Neka ih, neka veliki književni umovi s druge strane jastuka pišu o teorijama zavera i sličnim Godzilama koje vladaju ovim svetom,  ali Miloš je voleo ono što je kategorisao kao „stari, dobri, klasični vestern-krimi zaplet“. „Imamo dobre i loše momke“, govorio je svojevremeno na svojim književnim promocijama. I to je dovoljno. Ljudi su dovoljno pokvareni da bi im mi još naturali naše filosofsko vizionarstvo. Neka dobro bude dobro, a zlo – zlo. I, po mogućnosti, da dobro pobedi. Ili, bar, ako zlo već mora da pobedi, neka nam se ukaže tanak putić kojim bi trebalo ići da bismo mogli isplivati kao bolji ljudi. Smeh, suze, emocija... dobro, i poneko mrtav“, govorio je Miloš.

Voleo je i da parafrazira čuvenog reditelj vesterna Džona Forda – „Ako u kadru imaš pušku okačenu na zid, onda je kad-tad moraš upotrebiti do kraja filma“. A, činilo mu se da je sada,  u prva dva pročitana poglavlja previše „pušaka“ da bi se znalo ko sve puca. Uostalom, tako je u tim filmovima i romanima o velikim svetskim zaverama. Pročitao je nedavno na Tviteru poruku jedne žene koja je iznela svoj argument u borbi protiv „ravnozemljaša“: „Zar mislite da bi kapitalizam dopustio da mu propadne takva šansa, da ako je stvarno Zemlja ravna ploča, na njenoj ivici ne podigne džinovski zabavni park, sa sve ogromnom ljuljaškom na kojoj bi se mogli ljuljati preko ivice i videti šta ima dalje?“. I, to je to! Zašto bi se zamarali mozganjem o nečemu što nam je nedokučivo. Miloš je verovao da posle svih gluposti koje su se desile njegovoj zemlji u poslednjih 30-tak godina, svih tih ratova u kojima smo ili nismo učestvovali, uopšte nije moguće da postoje neke naročito pametne strane službe koje bi formirale naročito pametnu tajanstvenu organizaciju koja bi sprečila da se desi to što se desilo. A, desilo se, i Miloša je to bolelo. Možda je zbog toga i postao peder (ne gej)+, ko bi ga znao...

 

Pre dve nedelje u grupu na Fejsbuku posvećenu ljubiteljima kriminalističkih romana neko je postavio post u kome predlaže da se okupi deset autora, od kojih će svako napisati po jedno poglavlje budućeg crowd-creation romana. Unapred je poznat samo naslov – „Spisak postoji“, a tih deset „odabranih“ autora nisu smeli unapred da se dogovaraju o tome kako će teći radnja i ko će šta pisati. A, da bi se sprečilo dobro poznato srpsko „švindlovanje“, samo administrator ove ideje je znao ko su „odabrani“. Do kraja tog dana kada je objavio post u fejsbuk-grupi, javilo se mnogo onih koji žele da učestvuju u postavljenom zadatku.

 

„Poštovani, obaveštavam vas da ste jedan od deset lica odabranih da učestvuju u našem literarnom projektu“, sutradan ujutru sam dobio mejl. „Dodeljeno vam je treće poglavlje. Svako poglavlje treba da ima oko 20.000 slovnih znakova, a rok za pisanje jeste – nedelju dana. Dakle, odmorite se prve dve nedelje, a zatim prionite na posao“, pisalo je. „Kao znak dobre volje, i vere u ovaj projekat, svakom učesniku prilažemo i skromni honorar od 100 dolara, te vas molimo da nam prosledite vaše Pay-Pal podatke...“

„Oho-ho, još i parice“, rekoh tada sam za sebe.

 

Dakle, imamo Gospodina A i Gospođu B, za sada. Tako su se potpisali. Ja bih trebalo da budem Gospodin C i da nastavim tamo gde su oni stali...

 

A, ko sam bio ja? Miloš Purivatrić, pisac naučne fantastike, koji već dugo nije napisao ništa novo. Ovo je bila prilika da se ponovo aktiviram u literarnim krugovima, prilično davno zaboravljen, nakon što sam još početkom devedesetih objavio svoj prvi roman. Da, bio je bestseler. I dan-danas još dobro živim od para koje sam tad zaradio, pošto je moj roman objavljen i u nekoliko straih zemalja. Tantijeme, brate, ali inspiracija ništa... I onda su me izdavači saletali da pišem i dalje, ali bilo je to vreme raznih gluposti koje su nam se dešavale, sankcija, ratova, raspada Juge, Holbruka, Buša, Slobe, Franje, onog Džeksona, tajnih službi ovih i onih, terorizma, gladi i nemaštine. Ljudi su stvarno ginuli oko mene i nekako mi nije bilo dalje do pisanja. Digoh ruke i povukoh se u svoju unutrašnju pećinu.

 

E, onda me je gospodin A počeo svoje poglavlje scenom u kome vodim ljubav sa inspektorom Reljom. Slučajnost? Od svih imena na ovom svetu morao je da izabere baš moje ime za tamburanje kojim je počeo ovaj neobični krimi-roman? Ajde, može da bude slučajnost, život je takav (čupav i dlakav...).

 

„Dobro, ima logike“, razmišljao sam dalje. „Vanja je ubijena, bavila se tim poslom kojim se bavila dugo godina, i za sve to vreme svašta je morala da vidi i sazna. Možda je i ucenjivala neke ljude. Pogrešne. Taj Rabrenović što je vodio istragu oko njene smrti očigledno je trebalo da bude jedan od glavnih likova u romanu. Treba dovesti njega i Relju u vezu. Relja star i iskusan, Harvi-Zli poručnik-Kajtel beogradskog asfalta i mladi junoša željan publiciteta.  A, tu je i Kosta, Reljin ortak, koji je i sam petljao sa ubijenom, ups, samoubijenom Vanjom, te će, kao takav i sam biti jedan od onih o kome treba brinuti u nastavku romana. A, svi oni u vrtlogu istrage koja ima veze s tajanstvenim projektom XY8 i unakaženim lešom lepe Vanjuške, koju su na penal dočekali Rusi s onim njihovim Проект XY8 izrezbarenim na njenim lepim leđima. A, istragu vodi taj Rabrenović mlađi, koji se prvo u ophođenju sa Reljom ponaša kao nedužno prase i junoša pun adrenalinskog entuzijazma da otkrije šta se krije iza svega, a zatim toj misterioznoj Vili kaže da je on lično fingirao da sve izgleda kao samoubistvo, jer postoji opasnost da se dovede u opasnost i njegov položaj „linka“, odnosno tajnog agenta koji radi za još tajanstveniju špijunsku organizaciju.

„Treba pohvatati sve konce“, reče Miloš i povuče još jedan dim...

 

Mislim, mogao sam da zeznem Gospodina D tako što ću na kraju „svog poglavlja“, jednostavno, poubijati sve aktere. „H-h-a-hh, da vidim, kako ćeš sad da nastaviš???“ Setio sam jedne epizode s kraja neke sezone nekada ultra-popularne serije „Dinastija“, u kojoj su teroristi upali na neko venčanje i sve glavne junake pobili. Ali, jednostavno, ne bi bilo u redu da tako nešto priuštim daljih „saborcima“ u ovom poslu pisanja, pa sam odustao od ove mračne ideje. Uostalom, holivudski klifhengeri mogu biti baš glupi.

Moraću, ipak, da pronađem vezu između svih tih lica...

Konačno, svojih 100 dolara honorara sam već dobio, i ne bi bilo u redu da zeznem „projekat“...

 

 

 

                                                            II

 

 

„Hej jesi li čuo da je Radmila Mileusnić dobila 15 godina zbog ubistva svog muža?“, Relju je sačekao Kosta u njegovoj kancelariji.

Relju nije začudila ovakva presuda. „Možda na apelaciji i uspeju da joj smanje kaznu ako se neke nevladine organizacije za prava žena dohvate slučaja“, reče svom prijatelju i prilično siguran u sebe sede u svoju stolicu.

Kosta ustade sa stolice do zida i priđe Relji. „Znaš, bio sam jutros kod Rabrenovića u vezi Vanje. Bio si u pravu, bolje što sam mu sve rekao, ionako su provalili klaud...“

„I?“, sad već zainteresovano zazvuči inspektor.

„Svakavih je sličica tamo bilo. Ima i nas dvojice na par. Verovatno će i tebe zvati na razgovor.“

„Pa, rekao sam ti. Policija je to, ne treba se igrati“, Relja pokuša da bude duhovit.

 

 

                                                            III

 

Goran Rabrenović ručao je u policijskoj kantini, grašak sa belim ćurećim mesom, kada mu je prišao Relja.

„Zdravo, čujem da me tražiš?“

„E, sedi, druže“, Rabrenoviću mlađem zastade kašika na pola puta do usta. „Jesi li ručao? Dobar im je grašak danas...“

„Ma, nisam gladan“, Relja ipak sede prekoputa. „Neka ti samo podgojiš tibicu...“

„Dobro je što si me našao ovde“, Goran odloži pribor za jelo i salvetom pređe preko svojih umrljanih usta. Na neki čudan način, Relji se to učini dovoljno erotičnim...

„Vidi, provalili smo Vanjin klaud“, poče Goran. „Ima tu svašta. Vanjica je vodila pedatnu videoteku. Ima snimaka za svačije oči, od Tiktokera do Pornhabera. Lokalni krimosi, ološ ovaj i onaj, neki intelektualci, političari, ima i nekih naših kolega, sve u multi-stereo akciji. Znala je dobro da instalira tehniku, majku li joj obrazovanu“, izgledalo je kao da joj se ovaj čovek iskreno divi.

„I?“

„Vidi, bolje da ti kažem ovde, neka na zvaničnom saslušanju. Ima na snimcima i tebe, ali i Koste. Međutim, to nije ono što nam je najzanimljivije. Tačnije, nije ono što bi trebalo da nam bude najzanimljivije – već ovo...“, Goran izvadi svoj mobilni. „U, jebem ti vaj-faj. Ne vata dobro u ovoj jebenoj kantini. Čekaj malo, uključiću mobilne podatke. Evo, vidi...“

Na naslovnoj strani dnevnog tabloida koji je otvorio Relji pisalo je – „Žena koja je ubila muža osuđena na 15 godina. Šokantno: Njena ćerka u sudnici pretila sudiji da će pozvati ’neke ljude’!“.

Na fotografiji koja je ilustrovala tekst prepoznao je „malu“ Jefimiju.

„Dobro, i?“ pogleda u Gorana.

„Vidiš ta mala Jefimija, kako se zove, ima je na Vanjicinim snimcima sa klauda. U prilično raskalašnom društvu. Na jednom „storiju“ čak su njih dve u paru sa tobom i kolegom Kostom. Moglo bi da bude prilično neugodno...“

Relji kao da zastade onaj grašak u grlu,  mada ga nije on ni jeo. Dođavola, uopšte se nije sećao toga, ni Jefimije, ni zajedničog seksa sa Kostom „u četvorku“, ali, ko će ga znati, u njegovim post-policijsko-natalnim pijanstvima sve je moguće...

 

 

                                                            IV

 

Sad je već počinjao da mrzi situaciju u kojoj se našao. Relji Miloševiću to nije trebalo. Ostalo mu je još malo do penzije i želeo je da te dane provede u miru i tišini svog posla... gledanja svog posla. A, ovo sa tom Jefimijom uopšte nije bio njegov posao. Kao ni sa Vanjicom. Samo još da se tabloidi dočepaju priče o matorom inspektoru koji je kresao ćerku mužo-ubice. A, nije sumnjao da će im neki od zavidnih kolega doturiti tu informaciju. Možda baš taj Rabrenović, nije mu se nikad baš nešto naročito sviđao. I onda je samo pitanje vremena, kad će se saznati i za Vanjicu, bekap na klaudu, i ko zna šta još. Možda i to da je probao muške... I, da mu se svidelo...

Pozvao je Kostu da se nađu to veče...

 

 

                                                            V

 

Vilino telo izvučeno je iz Dunavskog rukavca sutradan u podne. Kada su pozvali Relju da prisustvuje uviđaju još je bio mamuran i u krevetu. Ustao je, gunđajući što ga uznemiravaju... što ga ovaj jebeni moderni Beograd uznemirava vikendom... i pogledao na drugu polovinu kreveta. Nije bio siguran koga tamo može da nađe... Kostu ili neku splavarušu posle sinoćnjeg opijanja? Ali, tu nije bilo nikoga.

„Šta imamo ovde?“, upitao je stigavši na Ada Huju.

Nije se preterano začudio što mu je odgovorio Goran Fucking Rabrenović: „Sredovečna ženska osoba, bez odeće, izgleda da je duže vreme bila u vodi, prilično joj se skinula šminka...“ Mlađi inspektor je pokušao da se našali, mada je Relja odmah posumnjao da se iza ovog Baster Kiton pokušaja krije nešto što ga je baš  uznemirilo.

„Znamo li ko je dama?“

„Vila Cerni, dvojno državljanstvo. Naše i češko. Ambasada je već obaveštena, očekujemo dolazak nekoga“,  manje duhovitim tokon odgovori mlađi inspektor.

„Otkud znate da je to ona?“

„Dođi“, Goran dohvati Reljinu ruku i povuče ga ka mestu na obali gde se nalazio pokriven leš. „Pogledaj sam...“

Relja podiže plahtu i ukaza mu se bledo truplo. „Sagni se i pogledaj tu, pored pazuha“, reče mu Goran.

Izoštrivši pogled, Relja vide nešto što je retko viđao, osim u američkim filmovima. Hirurški precizno, baš na mestu na kom ga je usmerio mlađi inspektor pisalo je – „Вила Церни - Проект XY8“ – uredno ćirilicom!

 

                                   

                                                            VI

 

Noć je bilo vreme kada je najbolje razmišljao. Leš Vile Cerni uneo je sasvim novu dimenziju u ovaj slučaj. Iz Češke ambasade insistirali su da se ne diže prevelika buka oko smrti njihove državljanke. Momku u utegnutoj crvenoj kravati i crnom odelu obećali su i on i Goran Rabrenović da neće puštati u javnost informaciju o identitetu ubijene. „Još manje da je nešto bilo izrezbareno ispod njenog pazuha. I, to – ćirilicom!“, pomisli...

„Možná sebevražda?“, predložio im je čovek u crnom odelu – „Možda samobistvo?“

To popodne su Goran i on posetili Vilinu sestru Olgu. Živela je na 18. spratu novobeogradskog nebodera, sagrađenog još 1980-tih, i Relja se molio Bogu da radi bar jedan od tri lifta. Mator je on za penjanje.

Vrata im je otvorio mali dečko Paja. Bio je musav od nekog džema.

„Zdravo, da li ti je majka tu?“, upitao je Relja...

 

Prema očekivanjima, Olga je dostojanstveno-stresno primila vest o samoubistvu svoje sestre. Relja se tokom svoje karijere nagledao stresnih situacija usled obaveštavanja bližnjih o smrti njihovih najvoljenijih. Neki su počinjali da nezaustavljivo ridaju, neki su samo otupeli pogled i zapali u katatonično stanje, a neki su, boga mi, izgledali i kao da žele da ubiju glasnika. Ova žena Olga, međutim, briznula je u kontrolisani plač, ne želeći da on dopre dalje od dnevne sobe i probije se u trpezariju u kojoj je mali Paji slišćavao palačinke.

 

„Znala sam, znala“, mucala je Olga. „Taj njen posao joj je došao glave. Jebala je Jugoslavija da je jebala, i ti njeni festivali. Sve je pogrešno, sve je bilo pogrešno... Vila je bila takav emotivac, i verovala je u to jebeno zajedništvo, i plakala je danima, godinama, što nam se zemlja rasturila. Nekako je verovala da ćemo se svi ponovo sastaviti, želela je tu jebenu Jugu, i eto joj sad. Skontala je da nema ništa od ponovne Juge, suviše se zla nakotilo u ljudima na svim stranama. Preveliki je to teret bio i nije mogla da ga podnese. Znala sam da će da uradi nešto glupo, ali da se ubije, to je baš debilizam. Šta da kažem Paji, volela ga je...“

 

Naravno da je Relja znao ko je bila Vila Cerni, jer je njena dugogodišnja društvena, pa i politička  angažovanost bila dobro poznata mnogima. Zbog toga su i tabloidi često pisali o njoj. Relja nije bio tantus, pa da nije znao da je Vila kao organizatorka brojnih „Festivala pomirenja“ bila interesantna i mnogim obaveštajnim službama. Našim i stranim. Sad, u tišini doma svog (i noći svoje), mogao je da razmisli i o tome šta je značio onoj ćirilićni tatu na njenom truplu. Izveštaj s obdukcije potvrdio je ono što je i sumnjao – tatu je bio odrađen neposredno pred Vilinu smrt. „Dakle, ovo je poruka. Kome?“

 

Pre nego što su napustili stan sestre Olge, ona im je pokazala stari porodični album. Iako je to smatrao gnjavažom, Relja nije mogao da ne udovolji ucveljenoj sestri. Dobro, u preteranom intimiziranju ubedilo ga je i to što su on i mlađani kolega Rabrenović bili ponuđeni i baš ukusnim palačinkama.

Gledajući sve te požutele fotografije. Relja se upoznao s porodičnim istorijatom.

„Evo, ovo su naši roditelji, Bog da im dušu prosti“, „Ovo je naša baba iz Slovačke, Bog da joj dušu prosti“, „Ovo je Olga na studijama u Bratislavi“, „Ovo je...“

Ono što Reljinom iskusnom detektivskom oku nije promaklo, bila je reakcija kolege Rabrenovića na fotografiju Vile i muža joj Ondrika iz kafića na Staroměstskim náměstima. Kao da je mlađani kolega poznavao češkog arhitektu. Ali, kao da je želeo da ostavi utisak da ga prvi put tad vidi na toj pohabanoj fotografiji. Relja je odlučio da otćuti... Za sada... tada...

Međutim, nije mu trebalo dugo da upotrebi „adut“.

 

„Čuj, Gorane, čini mi se da ti znaš Vilinog muža, tog Ondrika“, rekao mu je u liftu, na povratku, gledajući ga pravo u oči.

„Odakle ti to?“, pokušao je Rabrenović da se izvuke?

„Video sam ti reakciju na fotku. Taj trenutak sjaja u očima i zbuna u škrgutanju zubima. Hajde da otvorimo karte i da se ne foliramo, ipak smo mi kolege“. Lift je stao u prizemlje...

 

„Jebote, zašto se ja upšte u ovo petljam“, pomisli Relja sam za sebe. Dobro, poneki put je znao da pomisli „i za druge“, pusti neku „buvu“ razmišljajući na glas, ali sad je bio odlučan u razmišljanju „samo za sebe“. Ali, znao je, iz iskustva – suviše toga je upetljano, da bi on tek-tako mirno mogao da dočeka svoje penzionerske dane. Imao je dva leša, dve žene, mora se priznati prilično zgodne – Vanje i Vile. Iako je zvanična verzija u oba slučaja bila – „samoubistvo“ – znao je da će uslediti još leševa s, mogao je da se kladi, istom „dijagnozom“. A, ovo je, ipak, bio njegov grad, i nije mu se uopšte sviđalo u šta može da se pretvori. Čak i ako ga pošalju u „prevremenu penziju“... Neće niko nekažnjeno „samoubijati“ po njegovom gradu. U krajnjem slučaju, u „igri“ je bila i njegova reputacija, jer se sada u sve uključila i mala beštija Jefimija, čija je majka ubila svog muža, Jefimijinog oca, zbog zlostavljanja. Na Vanjinom klaudu se nalaze i snimci seksa koji je imao s tom malenom beštijom, mada se ne seća i kad ni gde. Možda, ipak, da pita Gorana da mu pokaže Vanjicin klaud... Nekako je sumnjao da će na tom klaudu biti i nešto o toj Vili. Pogotovo nakon onoga što mu je Rabrenović rekao dok su napuštali novobeogradski neboder u kom se mali Paja na 18. spratu još uvek sladio palačinkama uprkos tome što mu ih tetka nikad više neće okusiti.

 

„Dobro si primetio Relja, poznavao sam tog Ondrika. A, i Vilu. Svašta tu ima, ima i tvoje Jefimije u priči. Neke stvari je bolje da ne znaš, ali kad baš insistiraš... Vidimo se sutra u kancu, pa ti pričam. Izvini, sad nemam vremena, moram nešto da obavim...“

Mlađi inspektor Goran Rabrenović odlepršao je u turobno beogradsko popodne u vidu lastinog repa. Za njim je ostao Relja Milošević, pokušavajući da bar malo sklopi kockice. Ali, uz sebe tada, na ulici, nije imao pića, pa će to sklapanje ostaviti za večeras. Kod svoje kuće. Tad bolje razmišlja. Uz čašu... flašu viskija...

 

           

                                                            VII

 

Veselin Pantić bio je „drugi srpski link“. Imao je četdesetak godina i već je važio za doajena tabloidnog novinarstva u Srbalja. Kada su ga regrutovali za „Projekat XY8“, nije se mnogo nećkao. Još od malena želeo je da se bavi novinarstvom, onim društveno-politički angažovanim, da menja svet. Sticajem okolnosti, put ga je, s 18 godina, naneo u „Crnu hroniku“ ne baš tiražnog beogradskog lista. Prateći i posećujući svako veče „konferencije za novinare“ u odgovornim policijskim stanicama, izgradio je dobre kontakte. Nekoliko puta čak je za kafanskim stolom sedeo i sa Reljom i sa Goranom. Mislim, odvojeno. Relja i Goran nisu nikada bili zajedno u kafani.

 

Velika je verovatnoća da su Veselina „tipovali“ baš u nekoj od tih kafanskih priča. Bilo kako bilo, tek „proverene informacije“ počele su da mu stižu sve učestalije. Ubrzo je izgradio svoju „doušničku mrežu“, što mu je obezbedilo i napredak u novinarskoj karijeri. Gradom su se ionako sve više širile priče da urednicima tabloida informacije dostavlja upravo BIA, a Veselin kao da se uopšte nije trudio da to opovrgne. Često je najavljivao uspešne policijske akcije, a zlobnici bi rekli čak i pre nego što su se one uopšte desile (pa se, dođavola, poneki put i omanulo s udarnim naslovom  usled nepredviđenog toka te akcije, ali, dođavola, sutra je novi dan i novi naslov, ko će se uopšte sećati onog naslova od juče!).

 

Pet godina kasnije Veselin je imao svoje novine, svoj tabloid, i „drmao“ srpskim novinarstvom. Uz to je povremeno i odrađivao dodeljene „posliće“, zajedno s kolegama iz „Projekta XY8“. Dobar deo njih mu se činio možda i besmislenim, ali znao da da ne treba previše da „talasa“, bela koverta mu je uredno stizala svakog prvog u mesecu („Šalim se, to se danas radi elektronskim putem, a frilenseri ne plaćaju porez“, bezobrazno se jednom prilikom pohvalio svojoj fufici Jefimiji tokom jednog besnog seksa „u trojku“, i to je ostalo zabeležno na Vanjicinom klaudu“).

 

 

                                                VII

 

„Šta ćemo sad?“, upita Veselin Gorana.

Sedeli su na klupici na Kalemegdanu i gledali zamišljeno put Zemuna.  Gotovo kao da su izgledali kao ljubavni par u sutonu beznačajnog dana. Zapravo, želeli su da ostave takav utisak. Jer, ovo nikako nije bio ni beznačajan dan u njihovim životima, a daleko od toga da su bili ljubavnici. Ipak, odgovaralo im je da ih slučajni velegradski voajeri trenutka sada tako shvate.

„Naš kontakt je neutralisan“, rekao je Goran, očigledno mileći na smrt Vile Ondrik. „Projekat je u opasnosti. Predlažem da iskuliraš nekoliko dana. Mislim, i s novinama. Piši o ekologiji i takvim sranjima, mani se politike i crne hronike. Možeš i o teorijama zavera. Onim svetskim, znaš ono 'Zemlja ravna ploča' i slično. Narod to voli. Ja ću, u međuvremenu, da pokušam da saznam nešto više. Moram da pronađem novi kontakt. Ako su Rusi stvarno u igri, onda je ovo ozbiljnije nego što mislimo. Jebi ga, situacija u svetu se menja iz sata u sat. Hladni rat je ponovo na vratima...“

„Jesmo li i nas dvojica ugroženi?“, ponovo Veselin...

„Ne znam da li nas je Vila odala. Samo je ona znala naš identitet. Ko zna da li su je mučili... Znaš i sam da samo agent zadužen za određenu teritoriju zna identitete 'linkova'. Jebiga, nemam pojma ko su ostali 'linkovi' u ostalim zemljama regiona, da bar pokušam da dodjem do njih...“, Goran se podiže s klupe.

Pogled s Kalemegdana pucao je sad svom širinom...

Pucao???

Fijuknuo!

Prvi put, drugi put!

Dva metka, snajperska.

Prigušena...

Veselin se odmah srušio. Gorana su samo instikti uplašenog kuguara spasili iste sudbine. „Eto mu odgovora da li smo ugroženi...“, pomislio je dok je bežao ka gradskoj vrevi Knez Mihailove ulice...

 

                                                            IX

 

Ubistvo vlasnika najtiražnijeg beogradskog tabloida već nije moglo da se sakrije. Ili, da se podvije pod „samoubistvo“. Bilo je previše svedoka.

„Šta je bre ovo Miloševiću???!!!“, urlao je još to veče ministar policije. „Ginu ti ljudi kao grlice na električnoj žici“, upotrebio je čudnu metaforu, valjda želeći da naglasi ozbiljnost trenutka.

„Šta je bre ovo Rabrenoviću???!!!“, grmeo je Relja na Gorana rano ujutru, pre ngo što su se petli probudili, u kancelariji policijske stanice u 29. novembra. „Ubistvo snajperom u sred Beograda?! Jesmo li mi neki jebeni Bliski istok ili šta?!“

Rabrenović se preznoji po stoti put otkako se jutros istuširao. Ili je bio 101. put, nije baš bio siguran.

„Jebem ti lebac, šta vičeš na mene“, skupio je hrabrost i uzvratio. „Pa, i na mene su pucali...“

„Ko, bre Rabrenoviću? Imam utisak da znaš mnogo više nego što si mi rekao. Ministar je poludeo i rekao mi da će nas sve streljati ako ovo ne rešimo. Pronađi mi ubicu i to pod hitno. Znaš kakve jastrebove imamo u politici, samo treba da optuže opoziciju za ovo ubistvo. Hoćeš li građanski rat? Govori šta znaš ili smo najebali i ti i ja!

 

Nije Relja Milošević bio tamo neki papan, pa da ne poveže ubistvo Veselna Pantića i Vile Ondrik. Konačno, ne dešavaju se dva tako važna ubistva u samo dva dana. Znao je to iz prakse.

 

„Ma slušaj ti Relja“, uzvrati mlađi inspektor. „Šta ti se nadigao kurac na mene. Ionako sam hteo jutros sve da ti ispričam...“, sad je već besneo i Goran. „Zar ti nisam rekao posle Olge da ćemo o svemu razgovarati. Zar ti nije palo na pamet da je neko to čuo, i da je hteo sinoćnjim pucanjem upravo to da spreči? Možda je lift u Olginoj zgradi bio ozvučen, pa su čuli šta sam ti rekao? Možda su nas pratili?“

„Pričaj!“, Relja mu se unese u facu. Izgledali su kao dva napaljena bika spremna da krenu u noćnu potragu za rasplodnim junicama...

„Ovde? U sred policijske stanice? Pa šta ako je i kancelarija ozvučena?“, malo ustuknu Relja...

„Nije, budi siguran. Obično je tako, ono mesto koje bi najpre trebalo ozvučiti, nikome ne pada na pamet“, uzvrati i Relja...

 

Goran Rabrenović rešio je da igra otvorenih karata. Jebi ga, znao je da više ne može nikom da veruje. Osim, možda svom starijem kolegi. Nekako mu je on oduvek bio uzor. I, prva opcija kome sme da se obrati za pomoć. A, pomoć mu je sad bila više nego potrebna. Jer, onaj ko je ubio Vilu Ondrik, a potom i Veselina Pantića, bili to neki „jebeni Rusi“ ili neko ko je samo želeo da ostavi utisak da su u pitanju neki „jebeni Rusi“, očigledno je želeo da smakne i njega. A, to već nije smeo da dozvoli. Mislim, „Projekat XY8“ shvatio je kao dobru zajebanciju, priliku da se oseti važnim, u svojim, ali i u očima drugih, da malo proputuje svetom, upozna ljude koje inače ne bi mogao smrdeći u ovoj jebenoj policijskoj stanici jebenog glavnog grada. Međutim, sada, glave su letele na račun tog jebenog „posla s višim ciljem“, a to što je jedna od tih glava trebalo da bude i njegova – e, to je zahtevalo brzu akciju!

 

„Ups, izvinite, nisam znao da ste na sastanku...“, reče Kosta, otvarajući vrata kancelarije u kojoj se Goran upravo ispovedao Relji.

„Izvini Kosta, nešto je važno“, bespogovornim tonom odbrusi viši inspektor. „Nemam sad vremena. Zatvori vrata, javiću ti se kad završimo...“

... mada je znao da neće završiti skoro...

 

„Eto sad sve znaš“, završio je kasno to veče svoju ispovest Goran Rabrenović. „Sve sam ti ispričao. I, šta ćemo sad?“

„Kako šta ćemo? Idemo da posetimo tu malu Jefimiju Mileusnić! Čini mi se da ona može biti rešenje za mnoge naše probleme“, odgovorio mu je Relja navlačeći svoj pandurski mantil...

 

 

                                                            X

 

Miloš je bio zadovoljan kako napreduje njegov deo. „Uf, nije bilo lako napisati to treće poglavlje, trebalo je pohvatati sve konce“, reče i povuče pobednički dim.

Pa se maši čaše s viskijem.

Sijao je od zadovoljstva, dobrano preznojen, kao posle dobrog seksa. Ne s muškarcem, kako mu je sudbinom predodredio Gospodin A.

„Dobro, neke sam pobio, ali sam valjda ostavio dovoljno živih da se pisac sledećeg poglavlja, Gospodin D, lakše snađe. I da može da nastavi priču dovoljno živopisno...“

 

Zvono na vratima prekinulo je slavodobitničko samolikovanje.

„Ko li može biti u ovaj mrkli čas?“ pomisli.

Ponovo zvono...

Neko je baš bio nervozan...

... Možda Vesna njegova devojka? (Zanimljivo, prezivala Vulović, kao ona stjuardesa...)

„Evo, evo, sad ću...“ Miloš otvori vrata.

Pred njim nije bila Vesna, već čovek u crnom odelu.

 

Plop... plop... dva kratka pucnja.

„Budalo, spisak postoji“, rekao mu je nepoznati ubica.

 

Miloš se samo sparušio poput nezalivene biljke.

Poslednja pomisao pre nego što je zauvek otišao na onaj svet bila mu je – „Krivo mi je samo što neću pročitati svih deset poglavlja ovog nesvakidašnjeg literarnog eksperimenta...“