SPISAK POSTOJI - PETO POGLAVLJE (Nikola Popević)

PETO POGLAVLJE

I

"Najvažnije je da svi idemo po redu", reče Aleksandar Saša Vojinović, "samo da idemo po redu. Ako onaj gore ima neki spisak, važno je da idemo po redu."

Kosta se blago vrpoljio u prašnjavoj "Bošnjački" fotelji koju pamti još otkad je dete bio, prihvatajući tacnu sa šoljicom kafe iz očevih žilavih i sigurnih ruku. Saša je imao starački mutne oči i izgledao je drevno. Dosađivao je nepotrebnim mudrostima koje se po glavi vrzmaju ljudima predugo zadržanim na ovom svetu, onima koji žive sami u nekom svom vremenu, nezainteresovanim za bauljanja smrtnika okolo. Nije Kosta mogao reći da je Saša izlapeo, niti da je ispao iz tokova; njegovi su uvidi povremeno bili lucidniji i pronicljiviji od brojnih kolega, savremenika. Međutim, čak i kada je bio potpuno koncentrisan, delovalo je kao da sve što priča ima neki duh prošlosti, ispod svega provejavao je prevaziđeni sistem vrednosti i izgovoreno nikad nije bilo baš - to.

Naravno, Kostu sve to nije sprečavalo da se konsultuje sa Sašom kada je trebalo pisati o diplomatiji i spoljnoj politici. Saša je neobično cenio koncept postistine iako je govorio da ga se gnuša. Ali Kosta nikako nije uspevao da dokuči da li je to zbog činjenice da je matori Saša voleo da nametne svoj stav ili zbog stvarnog poštovanja prema modernim pojavama. Ovo sada bila je jedna tirada na koje je navikao. Ćale je znao da mu vreme otkucava i voleo bi da ga sin jedinac dostojno sahrani, baš kao što bi voleo da vidi neko unuče, makar samo kao bebu. I ta pridika će doći na red, čim završi o tome kako je važno da svi umiremo po godinama rođenja i da nas redom gomilaju jedne preko drugih u porodičnoj grobnici koju je - neka to Kosta ima na umu - platio za narednih dvadeset godina.

Relja ga je pozvao usplahiren. Trudio se da to prikrije, ali Kosti se činilo da je ovaj zadihan. Ono što je bilo naročito onespokojavajuće jeste to što je Relja zamolio za pomoć. Potpuno uveren da mu se to omaklo, Kosta je odmah doneo odluku da učini sve što može da pomogne, ne samo zbog toga što je sredovečna pandurčina imao nekog šmeka, tu neku uličarsku privlačnost koju naročito ceni jedan - ma koliko pio, drogirao se i jebao - ipak knjiški moljac. Odlučio je da pomogne i zato što se ovakvog Relje pomalo plašio, da bi kada prođe ova gužva, kakva god da je - Relja kakvog bi sledeći put video, a da ga je izneverio, ne bi bio Relja kakvog bi voleo da vidi.

"Htedoh onomad nešto s tobom kad sam ti došao u kanc...", započeo je Kosta čim je na Telegramu video Reljino ime.

"Radim na Vanjici. Zakomplikovalo se." Relja je zvučao kao da nije čuo Kostine reči, nije gubio vreme ni oko pozdravljanja. I da, zvučao je zadihano. "Zamolio bih te da mi se nešto raspitaš, ali neka to ostane među nama i javi mi što pre. Molim te..." Dvaput je zamolio. Dva puta. "Što pre. Ceniću to, da znaš."

Kosta je vrlo dobro znao za Jefimiju, ali su ga Morenine specijalnosti mnogo manje zanimale od Vanjinih, te se pravio kao da nju slabo poznaje i da će biti prilično teško da se raspita o tome što Relju zanima - ko je tačno od Rusa njih "držao". Ovo poslednje, izrečeno sa sigurnošću čoveka koji tačno zna o čemu govori, za njega je bio novitet. Nije ni znao da su nekakvi Rusi upleteni, prva ideja bili su mu mafijaši, ali kada je Relja sa jednakom sigurnošću zatražio (sada više nije bilo moljenja) da se za bliže informacije raspita kod Saše, shvatio je da se događa nešto na sasvim drugom nivou.

"Znaš da je Saša mator i da odavno nije u diplomatiji. Ali dobro, kapiram da je sad tu neki ozbiljan problem i potrudiću se. A ni u onim krugovima baš nije..."

"Samo ga ti pitaj", preseče Relja, ne dozvolivši da Kosta previše počne da ga ubeđuje da će biti teško doći do informacija i da će one prilično vredeti. Ali bio je to blef, Relja nije imao mnogo alternativa. Besno je gledao u izgrebani bok "rendža" i poslednje što mu je trebalo u tom trenutku jeste da tatin sin Kosta krene da diže sebi cenu, ne zato što mu njegove informacije ne vrede, jer i te kako vrede, ali opet to ne znači da treba dozvoliti da Kosta to zna.

Kada je shvatio pravi razlog iznenadne Kostine posete, Aleksandar Saša Vojinović uzbuđeno skoči sa dvoseda. Brzo se sabrao, ne dozvolivši da njegov sin uvidi uzbuđenje, te prstom pokupi šećer spao sa ratluka i vrati prazne šoljice na poslužavnik. Nije Saša hteo sebi da prizna razlog takvog ponašanja. Radovao se jer je konačno zaista koristan, a ovo što je mali ispričao, a bilo je jasno da mali ne zna sve i da mu je neko dozirao informacije ili ih sam nije znao, nije mačiji kašalj. Čak i osakaćene službe Srbije, Crne Gore i Republike Srpske prate i hapse starlete, ne bez razloga ili zbog naslova po tabloidima. Kurave su oduvek bile nerazdvojni deo obaveštajnih aktivnosti, pa i diplomatije. Pa nisu se još u *onoj* Jugoslaviji džabe zapošljavale švalerke po ministarstvima. A ako su u to upleteni Rusi... Eeeeej, Rusi... Onda je ovo što Kosta pita vrlo bitno, od državnog značaja, a možda će malome pomoći da se malo trgne i napravi nešto od sebe. Razmišljajući o tome koliko su te lake ženske bile presudne za neke bitne akcije, a vala i propale karijere, Saša počeša jaja i krete da nađe svoj telefon. Znao je koga bi trebalo da pozove.

Činilo se Kosti Vojinoviću da predugo sedi u slabo provetrenom Sašinom stanu. Činilo mu se i da je Saša obavio mnogo telefonskih razgovora. Malo je krivio sebe što nije pokušao da ih izbroji. A onda mu se učinilo da je matori na nekoga podigao glas. Potom mu se činilo da tišina predugo traje, čak se zapitao da li je završio sa telefoniranjem. Ali nije. Vrpoljio se Kosta dok se matori nije vratio širokog osmeha.

"Eh, kurave...", nasmeši se on. "Jesi li za još jednu kafu?"

"Najvažnije je znati kakvim se redom ide", rekao je Saša duvajući u drugu šoljicu i gledajući sina kroz tanane pramičke pare, "važno je znati ko je broj jedan, jer kad ti poture spisak, ne znači da je broj jedan zaista pod brojem jedan."

"I kad gledaš te kurave, zapamti ovo... Kad gledaš ko ih jebe, uvek dobro razmisli ko tebe gleda dok ti njih gledaš."

"Jeste, misliš da ja sad pričam gluposti. Pametujem.", nastavio je.

"Ali sada...", i oči mu nekako izgubiše žar i povratiše onu staru mutnoću, "sada te, sine, molim da otvoriš četvore oči."

Tako je Kosta saznao za Mariju Arsenijevu Čavić.

II

"Izlazi napolje!", dreknuo je Relja, pištolja uperenog prema zaustavljenoj "ladi nivi".

Rabrenović je zastao s desne strane automobila, a onda je polako nastavio napred, bacavši poglede prema lanetu koje je ustalo iz trave i tužno cijukalo. Dok je "niva" brujala u mestu, Oleg stupi napolje.

"Policija! Lezi dole!", dreknu Relja.

Oleg je Relju gledao smireno. Lane je, možda povređeno, šepalo kroz travu, a onda je prestalo da se oglašava. "U redu je", prozbori Oleg. Kao podstaknuto ljudskim glasom, lane odskakuta u travu i otrča prema šumi. "Lada" je nervozno brujala. Jefimija je tiho plakala.

"Lezi dole, kad kažem!"

Oleg je, raširenih ruku i otvorenih dlanova, prilazio Relji.

"Pucaću!"

"Nećeš", smireno reče Oleg i stade, postavivši glavu ispred cevi službenog pištolja.

"Lezi, jebem ti mater!", dreknu Relja, napravivši nevoljni korak unazad, ne želevši da mu ovaj drski čovek bude preblizu. Oštar bol preseče mu koleno i on zamalo klecnu.

"Nećeš", ponovi Oleg. "Rabrenoviću!", okrete se, "Ko je nasledio Vilu? Primio si uplatu, a jesi li dobio informaciju ko je nasledio Vilu?"

Relji se činilo da mu je ruka blago zadrhtala. Bol u kolenu. Drski čovečuljak. Neobično pitanje. I otkud, jebem mu mater, zna ko je Rabrenović?

"Miloševiću", sada je Relja uputio brz i upitan pogled ka jednako zbunjenom Goranu, "slobodno spusti pištolj. Braća smo, majku mu. Rabrenoviću, pitam ono što i tebe zanima. Ne znam ni ja. Ali mogu da se raspitam."

"Spusti ruke i ugasi motor. Polako!" Osećao je da dodatne pretnje nisu potrebne. Oleg posluša.

"Znam da bi po pravilima službe trebalo da pozovete kolege da dođu po nas. Ali molim vas, Gorane Rabrenoviću i Relja Miloševiću, da me saslušate. I ja sam, poput vas, zbunjen ponašanjem mojih šefova." Jefimija je prestala da se oglašava jecajima, sada je samo izgledala utučeno. Oleg se okrete prema njoj. "Malena, rešićemo ovo nekako. Ali hajde", usredsredivši pogled nazad na Relju, "prvo da sredimo onaj... primerak zapadne autoindustrije", mahnuvši glavom prema "rendžu".

"A nas dvojica imamo posebno da razgovaramo", reče Rabrenoviću. "Mada sumnjam da znaš više od mene šta je sa Projektom posle Vile."

III

Vila Cerni je sada bila sita i smirena.

Nakon utoljene gladi nastupio je neprijatan osećaj hladnoće. Čak i osećaj sramote, kada se zapirala u seoskom dvorištu, hladnom vodom, na česmi, dok je domaće pseto divljački lajalo.

Odeća se sušila na štriku. Nije svaki komad baš pasovao, još manje se uklapao jedan s drugim. Možda bi u nekom drugom stanju... životu... postojanju... njoj to i bilo bitno, ali sada nije. Nahranjena, utopljena i čista, stajala je na ivici praznog druma i gledala levo-desno.

Kuda sad?

IV

"Rendž rover" je stajao na sva četiri točka i Oleg je počeo da izlaže svoju priču. Koliko god Goran Rabrenović postavljao pitanja, Oleg je na njih odgovarao delimično. Možda nije znao odgovore. Možda nije hteo da odgovori. Relja je pretresao i njega i Jefimiju, oduzeo im mobilne telefone i sve što je moglo da bude upotrebljeno kao oružje. Pretresao je i "nivu" i zadržao ključeve. Oleg se protivio nije, istrajavao je u svom predlogu da se vrate kod njegovih prijatelja Vere i Milutina iz Vračeva ili tako neke vukojebine za koju dosad nije čuo. Sve je ovo počinjalo ozbiljno da mu ide na nerve, ali instinkt, isti onaj koji mu je više puta spasao život i karijeru, onaj nedefinisani osećaj da nešto ne bi trebalo, ta negacija ustaljenog, rutine... Govorio mu je da za sada ne bi trebalo da alarmira kolege. Bar ne zvanično.

Ali ipak...

Sve što je Relja Milošević dosad poznavao bilo je vrzino kolo gradskih kriminalaca, a uticaji su se svodili na pritiske "odozgo", one koji su mogli dolaziti iz političkih ili policijskih krugova. Ovo je sada, ma i taj instinkt na stanu, nešto potpuno novo i pre bi crkao nego da dozvoli ovom odbojnom Rusu da mu kroji sudbinu pa da završi raskomadan u nekom svinjcu ili tako negde. Rabrenović je, očigledno, poverovao u priču. Pametan momak, ali mlad, jebi ga. I ima ćaleta. Relja je sam sebe stvorio i pre bi crkao nego da dozvoli sebi da ga neki tatin sin ujebe zajedno s ovim odbojnim Rusom. E, kad smo već kod tatinih sinova, ima ko bi mogao da pomogne, da se raspita. I to počev od onoga što je sam video, a ne budalaština koje mu je istovario Ruja, od "Dosije iks" projekata pa do vakcina, jebale ih vakcine da ih jebale.

Pozvao je Kostu Vojinovića i tražio da se raspita za ono što je dobro poznavao i ono oko čega se mnogo toga vrtelo - za kurve i ko njima upravlja.

A baš onaj instinkt koji ga je spasao nebrojeno puta govorio mu je da kuća te Vere i tog Milutina može biti klopka. Zato je pozvao još jedan broj, ovoga puta fiksni, sa pozivnim 036. Ako se već vraćaju u Vraneše, a nikako mu nije išlo u glavu zašto su se ovo dvoje obreli ovoliko daleko prema Beogradu, kad im je tamo sigurna kuća... E, ako idu u Vraneše, kod Vraneša će čekati njegovi. Uskoro će imati više informacija i stvari će moći da se povežu.

Utom Relji zazvoni telefon. Đorđe, patolog.

"Kaži, nemam vremena."

"Šefe, dovukli mi još jedan leš." Relja prevrte očima i Đorđe, ne dobivši nikakav odgovor, dođe do zaključka da bi trebalo da nastavi, "Miloš Đaković, pisac, ubijen..." Relja se osećao tako umorno.

"Onaj mandov, psihoterapeut što jebe klijentkinje pa piše o tome? Naši iz Delikata su trebali da ga dignu ovih dana, šta je bilo?"

"Ne, ne taj, zovu se isto, ovaj je radio pod pseudonimom Purivatrić. Dovukli mi ga... Halo?"

Relja se osećao tako umorno. Miloš.

Miloš.

"Dobro, i što me zoveš? Videću to kad se vratim."

"Pa iskreno, neobično je... I da je jedan slučaj bilo bi neobično, kamoli dva za ovako kratko vreme. Sećaš se one žene čiji je leš ukraden, kad je ubijen Đurović? Krv tečna, skoro crna, nema ukrućenosti tela, a raspadanje počelo? E, i kod ovog isto."

"Zanimljivo", reče Relja. "Šta da ti kažem, pripazi na leš ovoga puta."

"I...", preseče Relja Đorđa u nameri da prekine vezu, "Da li je vakcinisan?"

"Otkud znam."

"Saznaj. I saznaj koju je vakcinu dobio." I prekide vezu.

Gledao je još neko vreme u izgrebani bok "rendža", a onda je odlučio da pokuša da se ne nervira.

V

Kada je Kosta Vojinović prvi put video Mariju Arsenijevu Čavić, zakopčanu do grla, ozbiljnog lica, kose vezane u punđu, kako pravilnim hodom izlazi iz stare zgrade ulaza okićenog tablama sa imenima nevladinih organizacija dugačkih ćiriličnih naziva, pomislio je kako je sigurno između tih bujnih grudi ugnježdena ogrlica sa krstom.

Prevario se.

Dan ranije, Saša Vojinović je bio vidno zadovoljan time što je uspeo da se raspita i nije krio da je potegao veze, najverovatnije se pozvavši na neke stare usluge ili radove. Ova stvar išla je mnogo dalje i mnogo više od elitne prostitucije i tajnih snimaka koji bi možda završili u tabloidima, možda kod supružnika, možda na sudu. Sašini sagovornici su nerado ulazili u detalje ne zato što je oko "Balkanskih Bilderbergovaca" bila ispletena neka naročita zavera ćutanja, već zato što niko nije potpuno siguran da je to samo mreža agenata formirana u nekadašnjoj Čehoslovačkoj. Matori Đuro Rabrenović je, jasno, praćen i o njegovim kontaktima se dobro znalo. Uostalom, Đuro je bio vrbov klin, nepouzdan i lakom. Ali je bio dovoljno mudar da ne bude alav i da nauči svog sina veštini "plivanja", kako biti uvek koristan i obavešten, ali pritom ne bosti oči i gledati da na žulj stane samo onome ko ne može prejako da uzvrati. A kad treba da se gine, bukvalno ili figurativno, pustiti da pogine neko drugi. Doduše, mišljenja o tome da li je Đuro bar do kraja uspeo u ovom poslednjem se razlikuju. Kočnice mu jesu otkazale na pravom parčetu puta, nekakav krupni pas jeste istrčao pred auto kad je Đuro, već u godinama, udario psa i pokušao da učini sve da spreči nesreću, ali "krajsler" naprosto nije hteo da posluša. Tako kažu dvojica koja su sedela s njim i bila teško povređena. Đuro je, potpuno oduzet, ležao nekoliko nedelja u bolnici i tiho umro, a mesto u mreži preuzeo je njegov sin Goran. I nije poznato kakve veze njih dvojica imaju sa Projektom XY8. Ono što je Goran dosad slao napolje, Služba bi pustila svakako.

Međutim, izgleda da je situacija počela naglo da se menja kad su se Rusi vratili na Kosovo. Neki su kontakti, načeti još po raspadu Jugoslavije, tada prekinuti; neki novi su uspostavljeni. Brojne nevladine organizacije rusko-srpskog prijateljstva izdavale su knjige - beletristiku, istorijske, biografske; održavane su književne večeri, koncerti, dobrotvorne priredbe. Postupajući po željama svojih nalogodavaca, nadležni sprski organi češljali su ih nemilosrdno i uvek je svaki dinar bio opravdan, sve je uvek bilo pod konac. Većih afera nije bilo, možda pokoji pijani ispad ili neprimerno udvaranje. Svi akteri živeli su relativno skromno i nepogrešivo su izbegavali sve zamke koje bi im službe postavljale. Tolika količina primernog ponašanja izazivala je nelagodu, ponekad i strah.

Marija je bila vrhunski student ekonomije, doktorirala je na ekonomici blagostanja Pola Samujelstona. Do studija, kada je upoznala budućeg muža, ruskog diplomatu Mihaila Arsenijeva, nije se posebno isticala. Živeli su nekoliko godina u Moskvi, ona se preselila za stalno u Beograd, on je mnogo putovao. S njenim dolaskom u Beograd, živnula je i aktivnost ruskih NVO. Jednom godišnje odlazila je u Moskvu gde je provodila oko mesec dana, držeći ili pohađajući predavanja iz ekonomije. Pedantna, vredna i sposobna za multitasking, bila je osoba za obratiti se. Za pomoć oko tribine ili za informaciju... pa, škakljive prirode. Dakle, uz pravu preporuku, Kosti ona može pojasniti situaciju.

Očigledno svesna da je Kosta, sedeći u kafiću, posmatra otkad je izašla iz poslovne zgrade, Marija je usporila svoj marševski hod, nasmešila se tek kada je prišla i izgovorila "bon žur", šeretski mu namignuvši. Odbila je piće, sačekala da Kosta popije pivo i pozvala ga u stan. Marija je taj poziv objasnila time da... namrštivši se i neodređeno mahnuvši rukom, "ovde nije mesto". Odmarširala je nekoliko zgrada dalje, u prljavu i bučnu Brankovu ulicu, dok je Kosta kaskao za njom i uvela ga u stan. Sve vreme je imao neobičnu potrebu da se osvrće i, dok se vukao uz stepenice jer prastari lift nije radio, razmišljao o tome da bi voleo da ima kome da javi gde se nalazi.

Stan čudnovato tih, prostran, činilo se da je čitav treći sprat prazan, iako su tu postojala još neka vrata. Unutra sve čisto, uredno, sav nameštaj beo. Dobro opremljena teretana odmah pored ulaza. Niz hodnik, kupatilo. Ovamo ukusno nameštena dnevna soba sa malo svetlosivog nameštaja. Kvalitetnog. Marija odskakuta negde i posle malo čangrljanja, vrati se sa dopola punom flašom votke Русский Стандарт. Hladnom flašom.

"Može?", opet onaj šeretski smešak.

Ne sačekavši odgovor, Kosti ona nasu votku, a svoju praznu čašu odloži sa strane.

"Nije mi se pričalo napolju", reče duboko uzdahnuvši. "Javili su mi šta te zanima i pomoći ću... koliko mogu." Brzo ponovljeni šeretski smešak brzo nestade.

"Ali izvini, moram da se istuširam prvo. Pakao na poslu. Pakao! Telefon mi je zvonio kao da radim u centrali. Pij tu votku, sipaj sam, brzo ću ja."

Marija nehajno pred njim skide košulju i između bujnih grudi nije bilo nikakvog krsta. Kosta zausti da izgovori neku od svojih dobro naučenih zavodničkih fraza, ali ona ulete sa -

"Moj muž je ovaj nameštaj dovukao iz Azerbejdžana." Gledala ga je ozbiljno, prekrštenih ruku. I ode da se istušira.

Čim je čuo zvuk vode, Kosta se odšunja u hodnik. Otvorio je cipelarnik. Unutra su bile samo ženske cipele. Pored teretane bila su pritvorena vrata. Kosta ih tiho otvori i stupi u još jednu oskudno nameštenu sobu. Odeća je bila uredno naslagana na policama, s jedne strane visile su duge haljine, neke tamne jednobojne, neke šarene. S druge strane, pokraj polica, nalazio se neobičan stalak. Praznim pogledom posmatrala ga je maska lisice. Oprezno stupivši korak bliže, Kosta pokuša da podrobnije pogleda drveni, brižljivo izrezbareni stalak, očigledno namenski napravljen. Jer, činilo mu se, nije pravljen za samo jednu masku, nego za dve. Druga lisica nije bila tu.

Otpivši veliki gutljaj hladne votke, Kosta odagna depresivno raspoloženje koje ga je obuzelo, pomalo se začudivši samome sebi kako ni u jednom trenutku nije razmišljao o tome da bi Mariju sada mogao da kresne. Evo, paradirala je ponovo u istom brusu, iako istuširana, možda identičnom, ali sada sa nevezanim kućnim mantilom preko. Skljokala se u fotelju i digla bose noge na tabure.

"Znaš, problem sa diplomatijom je u tome što tamo generalno rade dve sorte ljudi. Jedni su tu došli nepotizmom, to su stare diplomatske porodice. Drugi ne pripadaju dinastijama i uglavnom oni rade sve i brzo postanu... Pa, razočarani. Moj muž i ja smo iz ove druge grupe." I dalje nije pila ništa.

"Dobro mi je to poznato", mračno reče Kosta.

"Neću mnogo da te gnjavim", reče ona, "pa ti prenesi tvojima. Za tebe je garantovao čovek kome bezrezervno verujem. Isto tako znam da pri sebi nemaš nijedan uključeni snimač zvuka, a za taj tvoj smešni mobilni me zabole ovo moje veliko dupe." Njene smeđe oči kao da su postale tamnije, skoro crne. Njene pune usne su se osmehivale, ali oči nisu. Pune usne, kao rađene, ali vidi se da su prirodne. Pravilne crte lica, bez tragova bilo kakvih estetskih intervencija. Kostu je neodoljivo podsećala jednu mladu ženu, samo što nije imala tetovirane obrve.

"Pod jedan, taj Projekat XY8, tetovaže, urezivanje i to baš ćirilicom... To nismo mi. Pa ko bi ozbiljno shvatao nešto tako debilnog naziva?" Zastade. "A?" Uperila je ka njemu lakirani nokat, a krupne oči kao da nisu treptale.

"Ajmo ovako", kao da je počela da zvuči nervozno, "ako hoćeš da znaš da li je nešto glupost, samo to izgovori naglas. Zlatno pravilo, bre. Važi i za ovo smeće od romana koji se, šatro, kandiduju za NIN-ove nagrade, što objavljuje Laguna, eeeej, u zemlji Crnjanskog, Andrića, Nušića, Pekića... Pokušaj delove tog smeća da izgovoriš naglas i shvatićeš da je to što jeste - smeće. Pazi sad. Projekat. Iks. Ispilon. Pazi, iks-ipsilon..." Opet taj šeretski osmeh. "Osam." Dramska pauza.

"Smeće", reče Marija Arsenijeva Čavić. "Sada je čist false flag, a i započeto je kao zajebancija. Tek da znamo koliko su cenili jedno drugo smeće. Jugoslaviju."

"Ko?", upita glupo Kosta. Grlo mu je bilo suvo pa on ispi još votke i sam dosu, iako nije popio sve.

"Ko? Pa majstori fols flega. Čekaj, molim te...", Marija se malo pomeri kao da ju je žuljalo nešto, "Trebalo bi da poverujemo da je odmetnuti sin saudijskog milijardera, na dijalizi, iz avganistanske pećine upravljao vojnički preciznom operacijom spektakularnog rušenja nekih od najviših zgrada na svetu, otetim avionima? Ajde bre, Bin Laden nije terorista, Bin Laden je negativac iz filmova o Bondu. A najvažniji događaj u 21. veku je 11. septembar, kakva crna korona. Fols fleg. Mađioničarski trik, medijski događaj tako spektakularan da se njime mogao pokriti strateški zaokret jedne velike sile."

"Ali mora se priznati, duhoviti su, to cenim", nastavi ona, "odgovori su uvek tu, na izvol'te. Sprdnja. Negativac iz Bonda. Iks-ipsilon."

Kosta se nadao da nije otvorenih usta blejao u Mariju.

"Dobro, ali kakve to veze ima..."

"Pa prihvatili smo šalu. Brzo učimo. Može delovati da smo uvek pola koraka iza, kako smo do bombe došli... Rozenbergovi, jelte. Ali šta ti to govori, dragi moj Kosta? Imamo najbolju službu. A zašto? Zato što ne radimo svi za novac, postoji nešto iznad. Uvek, ali uvek, to zapamti, iznad novca postojaće ideja. Vodilja. Nešto..." Opet to neodređeno mahanje rukom. "Šta znam, možda baš Bog."

"Jeste, učimo", reče pošto je i sebi nasula votke, ali ju je samo dodirnula usnama. "Kinezi su zajebali sa koronom, prvi smo uleteli, imali smo sve skoro spremno zato što, jebi ga... Dobro znamo s kim imamo posla. Uostalom, južne granice su nam duže nego one zapadne, ako me razumeš."

Zastala je nakratko, vidno utonula u svoje misli i nasmešila se, za sebe. Te oči su konačno malo zablistale.

"Znaš, nije sve bilo loše. Mislim na SSSR. Amerikanci su dobili Fon Brauna, naučnike, Mengele je pobegao... Pazi ti to, pobegao... Ali mi smo dobili ono najbolje, dragi moj. Najbolje."

Kosta je nekako znao šta sledi.

"Anenerbe. Sve je završilo kod nas. Naravno da smo pustili i Hitlera i Mengelea. Šta, nismo mogli da uništimo onaj tenk kojim je krenuo, pre nego što ga je preuzeo Baumgart? Ajde, molim te..."

"Ostaviš psima da glođu kosku. To je suština. A pritom istrajno radiš svoje."

Oglasio joj se mobilni telefon. Telegram. Očitala je otisak prsta i u poruci koja je umesto imena imala samo jedno srce, pisalo je: "Обустави и елиминиши." U prethodnoj poruci, onoj od juče, bili su Kostini podaci i dozvola da mu priča o Projektu XY8.

Marija stisnu desni taster svog "huaveja" i zagleda se u Kostu.

VI

U Vranešima su Relja i Goran dočekani srdačno. Nijedan se od njih dvojice ne bi baš zakleo u iskrenost te srdačnosti, ali Vera i Milutin su ih lepo dočekali, nema šta, iako je Filja sve vreme lajao. Smirio se tek nešto kasnije, kad je napetost bar prividno spala, kad su im se u kući pridružili Bećko, Mlađa, Leža i Kecman. Čekali su možda pola sata u blizini i nisu bili besposleni. Kuća su procenili kao bezbednu, možda čak previše dobro sagrađenu za ove naše obične, spolja nemalterisane.

Kraljevačka ekipa je malo primirila Relju, dok je Goran pijuckajući rakiju petljao po telefonu.

"Pokazali smo dobru volju", rekao je Goran Rabrenović Olegu, "sad objasni."

Ovaj je slegao ramenima. Nastavio je detaljno o tome kako je izvukao Jefimiju iz Vučitrna i da očekuje informacije od "svojih". Naglasio je da inače ne bi podelio s njima bojazni zbog toga što mu se čini da na pitanja ne dobija odgovore pravovremeno. Naglasio je i da je to kakav-takav dokaz njegove iskrenosti. Noć je uveliko pala, te Goran i Relja odlučiše da za sada veruju malom iritantnom Rusu, tim više što su bili brojčano nadmoćni i naoružani. U toj kratkoj konsultaciji dogovorili su se da, ukoliko ne bude napretka do podne idućeg dana, privedu svo četvoro, dvoje Rusa i dvoje Srba, pa neka policija vidi kako će dalje. Relja je imao privilegiju da radi šta hoće i niko se od šefova nije preterano uznemiravao zbog njegovog odlaska iz Beograda, ali je smatrao da je zanimljivo kako nema neke preterane frke i zato što Goran Rabrenović izostaje s posla. Zar je moguće da mlađanome Goranu neko toliko pegla vanposlovne aktivnosti?

Relja se, sit i blago omamljen rakijom, ispruži na kauču u prizemlju. Kraljevčani su držali stražu, otvoreno pokazavši oružje koje imaju, na šta niko od ostalih nije loše reagovao. Vratio je Olegu i Jefimiji oduzete predmete. Jefimija je izgledala smireno, čvrsto je spavala u Olegovom naručju. Oleg, za razliku od ostalih, nije se bavio svojim mobilnim telefonom. Gledao je u prazno neko vreme, a onda kao da je odlučio da zaspi, tako sedeći. Relja sklopi oči i zaspa.

Jutro nije donelo ništa naročito.

Napetost je, kako je sunce odskakalo, rasla. Jer nije se događalo ništa, a kad se ne događa ništa, a trebalo bi, javlja se nervoza. Postoji li išta pogodnije za sranja od grupe nervoznih naoružanih ljudi? Ne. Zato je Relja prelomio da otera sve u Kraljevo i da tamo čeka reakcije šefova. Posle će srediti "rendža", a posle...

Goran Rabrenović je go do pasa izašao iz kupatila. Oleg je sa sve manje uspeha prikrivao nestrpljenje, svaki čas se hvatajući telefona. Pažnju mu je privukla Goranova kineska tetovaža.

"Lepo ti to izgleda", reče on, možda očekujući reakciju.

Bećko je bio na vratima, ulazio je u kuću, željan domaćeg soka od zove kojim se već poslužio nešto više nego što pristojnost to dozvoljava. Zazvučalo je kao da je počeo pljusak, kloparalo je po ciglama i krhotine stakla pljusnule su unutra. Pljusnula je i Bećkova krv, raspolućene lobanje i na više mesta probijenih pluća upao je kuću, dok je kiša metaka malo šire otvorila vrata.

Relja kroz razbijeni prozor i prozračni podnevni vazduh vide kako Mlađa bezglasno pada i baci se na pod. Leža odnekud spolja dreknu: "Danci! Bokte jebo, Danci!" Začu se štektanje automatske puške, pa brzo prestade. Dobovanje se nastavilo. Krhotine su pljuštale po prizemlju.

Filja izbezumljeno lajući ulete u kuću, Milutin za njim, krećući se neprirodno, poput marionete. Milutin pade na zid i sa preostala tri prsta na šaci pritisnu taster koji je neprimetno stajao ispod tu obešenog ručnog rada. Ploče padoše preko prozora i vrata i kuća utonu u mrak.

Milutin se spusti na pod, šišteći i pljujući krv umesto da diše.

Dobovanje se, sada o metal, nastavilo još neko vreme, a onda je prestalo i to.

VII

Marija nehajno ostavi kućni mantil u fotelji za sobom i naže se prema Kosti tako da im se nosevi skoro dodirnuše, dok joj se sise zanjihaše iznad flaše votke.

"Hajde bre da popijemo", reče.

Odnekud se začu muzika, Senida ili tako nešto, te se Marija izvi sa Kostinom čašom i okrete mu guzu. Kosta je smeteno gledao kako ona dosipa piće na visokoj azerbejdžanskoj komodi preko, a onda mu plešući prilazi. Mehanički, on uze čašu i otpi dobar gutljaj.

Marija se kucnu s njim, nasmejana zažmuri i u ritmu muzike raspusti kosu.

Kosta ustade, trudeći se da uzvrati ritmom, mada tromo. Za trenutak mu prođe kroz glavu da pođe k njoj da je poljubi, ali ga ledenice ometoše u nameri. Ledenice su zablještale oko nje, plešuće brinete u crnom brusu i crnom šortsu, zablještale su i nestale, ostao je samo njen osmeh.

"Ljubac", reče Marija, želeći ga. Pune usne se iskriviše prema Kosti koji pokuša da je pogodi čašom, ali čaša samo mlitavo pade na pod. Votka se prosula po parketu i iz nje su iskakale iskre. Iskre su se brzo ledile i Marija je bosa, lakiranih nožnih prstiju, gazila po njima, ne osećajući bol, ispruženih ruku.

Ako je postojala neka korist od Kostine sklonosti ka telesnim uživanjima, to je bila tolerancija, samokontrola u stanjima opijenosti i brzo shvatanje da nešto nije u redu s njim.

Kosta se baci prema prozoru, a onda se i baci kroz prozor.

Vazduh je šuštao. Kao i narandžasta tenda koja se brzo približavala. Adrenalin. Bol kad je ispod tende polomio tezgu sa voćem i povrćem. Jabuke se razbežaše po trotoaru.

Kosta se pridiže i ugura se u smrdljivi autobus koji je izdisao desno od bakalnice. Ušao je na zadnja vrata, seo na pod, naterao sebe da širom otvori oči i suoči se sa narkotikom. Putnici, neki s maskama, tupo su ga gledali, neki su se udaljavali, pa je i autobus počeo da se udaljava. Onda su se zatvorila vrata. Kosta nije izdržao, ispovraćao se i sve je potonulo u mrak.

Marija je kroz prozor videla da Kosta ulazi u autobus i pojurila niz stepenice.

Dole je komšija Peca kukumavčio jer je neko pao i porušio sve, razbivši glavu malom Maretu. Marija nastavi da bosa šljapka prema brekćućem autobusu, stigavši ga skroz dole baš kad se upalilo zeleno.

Marija Arsenijeva Čavić je ležala na asfaltu pošto ju je autobus udario desnim ćoškom, te zakočio i otvorio prednja vrata. Спецназ obuka koju je prošla i obnavljala jednom godišnje naučila ju je jedno - bol je za kasnije, cilj je za sada. Ustala je i ušla u autobus, ignorišući viku vozača. Unutra nije bila preterana gužva, probijala se polako prema zadnjem delu.

Jedan mladić, krupan i kratko podšišan, želeo je da bude frajer. Pokušao je da zazviždi i Marija je lagano vratila desnu sisu, onu na kojoj je bilo istetovirano "Tea", u brus. Zastala je kod povraćke i obratila se ćutljivim prisutnima.

"Gde je narkoman?!?"

Putnici su gledali svoja posla.

Marija je prišla zviždaču, uhvatila ga za gušu i izdigla od zemlje. Nešto pljuvačke je prsnulo po njoj i utom je zažalila zbog prevelike telesne bliskosti, osetivši da se ovaj upišao.

"Gde je narkoman, pitam", reče mirno, ali zviždač nije imao odgovor. Neko je od putnika promrmljao.

Motor autobusa je utihnuo.

Marija je šljapkala nazad prema stanu da javi da počnu sa čišćenjem.

VII

"Ne dajte da opkole kuću!", viknula je Vera, otvarajući podrum gde se nalazio arsenal.

Moderno automatsko oružje u rukama jeste pružalo sigurnost, ali je napolju vladala zlokobna tišina, kao i činjenica da mobilni telefoni nisu funkcionisali.

Vera je Dance kroz puškarnice povremeno zasipala rafalima.

Kecman je činio isto.

"Ne vidim ih, mamicu im jebem! Jedan je iza rendža!"

Reljin "rendž" je stajao u dvorištu, klonuo, sav izrešetan, ali kroz puškarnicu Milošević nije mogao nikog da vidi. Na Verine i Kecmanove rafale neko je povremeno odgovarao dobovanjem po metalu, ali to je bilo sve.

"Roknuće nas projektilom", reče Kecman, skoro ravnodušno.

Oleg i Goran su se domunđavali nešto na drugoj strani prostorije u prizemlju. Oleg povuče Jefimiju, a Goran naredi -

"Idemo gore, izlazimo!"

Svi poslušaše. Kao da su znali da se unutra nešto događa, dobovanje se začu još malo, pa stade.

Grleći drhtavog Filju, Vera povuče polugu, dnevna svetlost ih obasja i svi se otisnuše u prazninu. Dobovanje ponovo započe, čini se intenzivnije nego ikad. Vera, krvava, pade u zadnje dvorište. Filja je zajaukao i Vera odbaci njegov leš od sebe, zalegavši.

Relju je pri doskoku presekao bol od kolena i on se prevrte na bok. Nogu jedva da je osećao, a zvuk dobovanja pokri buka rafala iz zadnjeg dvorišta u kome su ležali.

VIII

Đorđe je još neko vreme pokušavao da dobije Relju, ne bi li mu javio podatak koji je, iskreno rečeno, smatrao besmislenim - koju je vakcinu primio Miloš.

IX

Kosta je oči zatvorio na podu autobusa, a otvorio ih na podu automobila. Opet je povraćao, ovoga puta po sebi, onda je sklopio oči.

X

Na Marijinom "huaveju", dok je iz prljavog stopala vadila neki komadić metala, u porukama ispod srca, pisalo je: "Горила 2 се одметнуо."

XI

Vila je sedela u kraljevačkom kafiću "Mezimica" i zabavljala ju je pomisao da se javila nadležnima. Pretpostavljala je da zamenu nisu imenovali, ali opet, ko zna... Na licu je imala mnogo više šminke nego što bi ranije sebi dozvolila i parfema je verovatno bilo previše, ali ju je najviše brinula rastuća praznina koju ne bi umela drugačije da definiše nego - glad.

***

Главе I-IV писане су 22.6. слушајући Cathedral, период 1993. - 1994.

Главе V-XI писане су 23.6. слушајући Roadsaw, период 2007. - 2012.

Текст је делимично преправљен 24.6. слушајући Fu Manchu

Осим аутора, не постоји особа способна да препозна све истер-егове, прозивке, посвете и цитате.

Аутор би волео да следећи у штафети препознају у каквом се стању налазе ликови, на основу назнака датих још од првог поглавља (болно колено, кинеска тетоважа), каснијих и овог. Знајте да списак постоји и да је најважније да сви идемо по реду.