SPISAK POSTOJI - PRVO POGLAVLJE (Dimitrije Vojnov)

PRVO POGLAVLJE

I

„Možeš da staviš“

Posmatrao je Miloša kako polako ulazi u njega, polutovorenih usta i maltene isplaženog jezika. Gledao ga je u oči i bio suviše mator da mu sve ovo ne bude barem malo komično koliko god da ga je palilo.

Mnogi su se plašili da će kada im ga prvi put neko stavi biti potpuno devirilizovani. I verovatno su bili. Ne i Relja. On je kod Miloša budio strahopoštovanje čak i onda kada je situacija od njega iziskivala da bude bar malo dominantan. Relja je očigledno uspeo da poziciju pasivnog partnera pretvori u mačo čin. Bio je dovoljno mačo da baš želi da bude nagužen.

Miloš se dugo opirao tome da u ovom odnosu na bude neprekidno podeljeni na iste uloge. Relja je bio muželožnik starog kova. Kada su muškarci prosto voleli kurac i izlazili u susret jedan drugom. Miloš je imao petnaest godina manje, i došao je iz kulture mladih gejeva gde su iz pornografije preuzete seksualne prakse. Kod njih pornografija više nije bila imitacija seksa već je seks bio imitacija pornografije i bili su podeljeni na aktivne i pasivne.

Ako bi morao da sumira njihov odnos u jednoj reči, Relja je bio peder a Miloš je bio gej.

Miloš je kao i svaki put bio veoma pažljiv, kao da restaurira spomenik i radi nešto Reljinom telu što se dešava sada i neće se ponoviti. Kao da jedva čeka da ponovo bude potčinjen.

Relja više ni ne pamti svoj prvi put. Kao kroz maglu se seća prve situacije kada je odlučio da proba sa muškarcem. Samo su se malo ljubili, i pomazili. Dopalo mu se ono što je mnoge pedere plašilo. To što se hvataš u klinč sa muškarcem, sa nekim ko ti je ravan po snazi, možda čak i jači. Ali, Relja je uvek po pravilu bio jači. Nisu to svi momci shvatali, ali su ubrzo dobijali jasan dokaz toga.

Miloš je imao veću emotivnu investiranost u ovaj odnos. I onaj koji ih je doveo do postelje. A i ovaj seksualni koji se upravo dešavao. Relja je često umeo da odluta u mislima, i da se upita kuda sve ovo vodi. Ova praznina koju popunjava Miloš. Ali onda bi pogledao Miloša. Bio je prelep, taman izvajan u teretani kako treba, crnokos, muževan ali sladak, i govorio je sebi da nema šta više da poželi. Ipak, čim je sebe povremeno morao da podseća da ima sve, to znači da nema, da ima samo ono što hoće, ali ne što želi.

Ipak, za čoveka od četrdeset pet godina, Relja je i dalje umeo da uživa i kada je osetio da će svršiti privukao je Miloša sebi. Verovao je da je dečku nezgodno da se toliko nagne, ali ne može seks uvek biti prijatan. To bar pederi znaju. A gejevi uče.

Ovaj gest je dodatno uzbudio Miloša kog je naravno svaki Reljin vrhunac dovodio do ludila pa je i on istog sekunda stigao tamo gde je pošao.

„Šta je mačak?“

Relja se osmehivao, bio je znojav, zadovoljan. I što je najvažnije, obavio je posao. Još nije bio za staro gvožđe.

Relja je odmah krenuo da se ljubi sa Milošem. Nije mogao da podnese da ga ovaj sada pita nešto glupo, recimo na šta trenutno misli. Na šta bi mislio. Svršio je. Prijatno mu je. Malo se resetovao i sad je najbitnije da ćuti, pre nego što se vrati tamo gde ga stalno neko nešto pita.

II

Ima već par godina kako je na poslu Relja radio onoliko koliko je hteo. Nije mogao tačno da odredi trenutak kada je izborio tu poziciju, ali naprosto u njegovoj službi, prepunoj fluidnih kadrovskih odnosa i promenljivih dinamika moći, u jednom trenutku osetiš kako radne obaveze i smene više ne važe za tebe.

Sada je radio ono što mu deluje zanimljivo, i naravno kada oni odozgo narede da baš on treba nešto da isprati. Ostatak vremena, vodio se instinktima, i sve manje se obazirao na pravila.

Sedeo je za volanom svog „rejndž rovera“, svakako mnogo skupljeg vozila nego što bi čovek na njegovoj poziciji mogao da priušti i razmišljao o tome kako će danas prekršiti pravila, samo zato jer je tako raspoložen.

„Rejndž rover“ je kupio na kredit, delimično svestan da njime leči krizu srednjih godina, pomalo naravno i zamoren prebijanjem po neudobnim sicevima službenih „fijata“. Pošteno ga je platio, upola cene jer je skinut sa lizinga, no svima je izgledalo kao da je došao do nekih para sa strane, vrlo verovatno na protivzakonit način. Nekome bi to bilo trauma, a Relji je rešavalo mnoge probleme. Oni koji su znali da je ovaj auto pošteno kupio, bili su ljudi od kojih nema šta da krije. Oni koji su mislili da je uzimao pare sa strane, plašili su ga se, prezirali ga i verovatno mu zavideli. Time je pokrio dve ključne grupe sa kojima je imao posla.

Svi ostali bili su „stranke“, ništa više od mušterija. A službenika sa „rejndž roverom“ svako više poštuje od onog sa „fijatom“.

Dok se probijao kroz saobraćajnu gužvu na radiju je išla Severinina pesma veoma jakog ritma, sa cikličnom jednostavnom melodijom koja se ponavljala i dozirano razvijala. Nije mogao da odoli njenoj atmosferičnosti i dok se vozio davala mu je želju da popije nešto žestoko, da ode u neki klub, možda već večeras, da se upusti u neku avanturu. Podsetila ga je na uzbudljive noći, na zore dočekane u prijatnoj strepnji od nagoveštenih emotivnih, seksualnih ili naprosto psihoaktivnih uživanja koja slede. Sećanja su bila bolja od zbilje, znao je to i sam, ali kada je posle Severine počela Rozgina pesma, napravljena na isti kalup, ova želja se nastavila.

Kada je izašao iz „rejndž rovera“, u podzemnom parkingu Palate pravde, zabolelo ga je koleno. Rekao je sebi da više nije ni za kurac. A onda se setio Miloša... I ta pomisao da nije ni za kurac odjednom je zazvučala dvosmisleno.

Relja se pridržavao za vrata kola dok je bolnu nogu pripremio za hod, a bol iz kolena postepeno se pretvarao prvo u nesigurnost a potom i jednu ukočenu neprijatnu stabilnost koju je odavno opisivao kao nešto što je „dobro“ kada bi ga pitali kako je.

Zatvorio je vrata i pogledao se u retrovizoru. Izgledao je dobro. U odelu bez kravate. Inspektor Relja Milošević je bio macan. Plejboj iz Odeljenja za krvne i seksualne delikte. Bio je spreman za ročište.

U sudnici, Relja je još jednom promislio svoju strategiju. Mileusnić Radmila je usmrtila muža koji je maltretirao celu porodicu. Relja je vremenom shvatio da je muž u stvari bio jedan dosta normalan tip koji naprosto nije mogao da trpi neodgovorno ponašanje svoje supruge i kćerke, njihovo trošenje više novca nego što on može da zaradi, ćerkine pokušaje da se uda za svakog koji joj se jako dopao tako što će zatrudneti i abortuse koje posle on morao da finansira jer ljubav gotovo nikada nije bila uzvraćena, a sve to na plati vozača autobusa u Gradskom saobraćajnom preduzeću. Povremeno bi Mileusnić Gojko popio i premlatio Radmilu i urlao na ćerku Jefimiju, i onda je jednom posle takvog napada ubijen.

Na sudu je Radmilin advokat stvarao utisak da je Gojko godinama terorisao porodicu, a to nije bilo istina. Isto tako stvarao je utisak da je tukao i Radmilu i Jefimiju što takođe nije tačno. Tukao je samo suprugu, a za Reljin ukus to nije radio dovoljno efikasno jer je ona očigledno bila recidivista i vraćala se onome što je pokušavao da istera iz nje.

Izgledalo je kao da advokat želi da Radmili bude presuđeno za ubistvo u afektu iako je Gojka ubila na spavanju. Relji je bilo jasno da takva presuda neće moći da opstane, ubistvo čoveka na spavanju, koji ne može da se brani uvek ima elemente umišljaja i podmuklosti. Čak i ako ova neka neuka žena koja vodi proces tako presudi, oboriće se na apelaciji. Ali to nije Reljina briga.

Danas je trebalo da nastupi kao inspektor u slučaju. Tužilac je s njim razgovarao samo jednom. Slučaj je u pogledu identiteta počinioca bio jasan. Radmila je pozvala policiju i sama se predala, praveći žestoku dramu od toga. Bilo je tu suza, naricanja nad mužem, ali najviše nad sobom. Načelnik je poslao Relju da vodi stvar strahujući da se može pojaviti neka bulumenta nevladinih organizacija i sličnih biznismena koji će pokušavati iz svega ovoga da razviju neku teoriju, a njegov posao je bio da korektno govori u medijima.

Kada je seo sa Tužiocem, Relja mu je rekao da je ubistvo jasno, da je reč o nasilju u porodici, opisao mu je šta je Radmila uradila, čime je udarila Gojka, predao mu je papire sa obdukcije od čega je nastupila smrt. Nisu ni došli do njegovog razgovora sa Radmilom.

Te noći kada su je priveli, Relja je pustio Radmilu par sati da se izduva i smiri. Nije bilo dileme ko je ubica, ali je on radi svoje evidencije samo želeo da pročešlja, da li je baš Radmila potegla tučak za meso ili je to bila Jefimija a majka je onda odlučila da je pokriva.

Sedeo je u kancelariji, pio koka kolu i igrao na mobilnom neku glupost u kojoj se slažu neke kockice, kao tetris samo bez potrebe za refleksima, kada je došao dežurni iz pritvorske jedinice i rekao mu da je privedeno lice zadremalo. I Relja bi dremao, ali morao je da radi. Najlakše je bilo Gojku, mislio je tada – Gojko je sve prebrinuo.

Relja je banuo u ćeliju, Radmila se trgla, on ju je uhvatio za nadlakticu i poveo je u kancelariju. Osećala se na znoj ali malo i na neki skromni parfem. Kulovka, nije htela da se sramoti u policiji. Itekako je planirala svoj nastup te večeri. Ništa se ovde nije desilo u afektu. Gojko je navučen da pošizi i da bude ubijen.

Radmila je odmah u kancelariji počela sa monologom, „Kada mi je Jefimija rekla da ne može više da izdrži, da će da ode, ja sam odlučila da ga ubijem. Nisam htela da mi dete tera od rođene kuće. Te noći se napio, opet je vikao na nas, vikao kako on više ne zna šta će sa nama, vikao kako bi bio srećniji da nas nema, tukao nas je...“

Kad je rekla da ih je tukao, spremno je pokazala masnicu. Zbilja, tukao je. Relja dodade u sebi – nedovoljno.

„Gledam ga tuče Jefimiju, ja gledam, zanemela, ne znam jel to stvarno, krenem da odbranim dete, on mi podmetne lakat pod vrat, zaustavi me kao da sam na dugme...“

Relja je slušao Radmilin monolog. Primetio je kako je iz prošlog vremena prešla u sadašnje. To je otprilike tačka kada je prešla iz istine u laž, iz onoga što je pričala po sećanju u ono što je uvežbavala. Uvek je u sadašnjem vremenu ono što osumnjičeni uvežbava da podmetne kao iskaz.

Bilo je jasno. Gojko je bio čovek koji nije mogao da uspostavi kontrolu nad porodicom. Radmila je poučila Jefimiju da ne poštuje oca, i dok se majci poveravala, oca je prezirala, radeći mu razne stvari iza leđa. Njih dve su jedna drugoj bile podrška iako deluje da ni Radmila nije bila oduševljena baš svakim Jefimijinim izborom.

A onda je Gojkovo strpljenje počelo da popušta. Tu su bile i godine. U pedeset petoj je postao sve glasniji u nezadovoljstvu i sve manje je mario šta će reći komšije. Time je potpisao svoju smrtnu presudu. Toliko je urlao da su svi odmah posvedočili kako je život u domu Mileusnića bio ravan paklu.

Radmila je sačekala njegov prvi veliki ispad i samo uradila ono o čemu je odavno sanjala. Uklonila ga je.

„Život Mileusnić Radmile i Mileusnić Jefimije bio je ravan paklu“, govorio je Relja na sudu. „Mileusnić Gojko je bio sklon piću, da li je bio alkoholičar, ja zaista ne mogu da kažem, dokaza da je pokušao da se leči nema a alkoholizam je bolest pa je to kvalifikacija koju ja ne mogu da dajem, ali pio je. Bio je nasilan. U noći kada je počinjeno delo uverio sam se da je Mileusnić Radmila imala tragove udaraca na telu, i verujem da su njegove pretnje bile dovoljno jake da proizvedu samoodbrambednu reakciju žrtve, i pretvore je u dželata...“

Relja je posmatrao Radmilinog advokata kako se osmehuje. Nije bio toliko mlad. Imao je skoro pet banki a bio je i dalje dovoljno glup da misli kako će uspeti za ubistvo na spavanju da izbori afekat. To je zabavljalo Relju, to kad je neko sujetan i glup, to je uostalom i pogonsko gorivo njegovog posla – nikada ništa ne bi rešio da ubice obično nisu takve.

Lagao je o Radmili. Zašto bi sada govorio istinu i zbunjivao ljude. Ona nikoga više neće ubiti, zaustavila se na Gojku. Zašto ulaziti u konflikt sa nevladinim organizacijama koje su imale neku svoju pravnicu, neku klinku, sve vreme na suđenju. Zašto kvariti iluziju kada Gojka neće vratiti teža robija za Radmilu?

Relja je završio svedočenje i vratio se na svoje mesto. Uživao je dok je dogovorio. I on je voleo malo da modulira dramu, zašto da ne, pa i on je čovek od krvi i mesa. Ali nije mu bilo mnogo zanimljivo kada govore drugi. Naročito kada zna da lažu, i da su moroni.

Dok je izlazio iz Palate pravde, Relja je razmišljao o Jefimiji i Radmili. Nisu ni svesne kako će im život izgledati sada bez Gojka. Bile su udružene protiv njega ali on ih je vraćao u realnost. Još dok Radmila bude robijala, Jefimija će početi da pravi gluposti. I od onog malo šta imaju pitanje je šta će dočekati Radmilin izlazak iz zatvora. Njih dve su jedna drugoj najveća kazna. Ne treba im Relja da ih kažnjava još jače.

III

Relja je bio na plesnom podijumu splava i sa razglasa su tukli klupski remiksi Vojaža i Breskvice, toliko jako da mu se činilo kako opiljci gvožđa spadaju sa konstrukcije. Koleno nije dozvoljavalo Relji da preteruje, niti mu se igralo na bilo kakav egzibicionistički način. Žmurio je lica podignutog nagore i gibao se u tom ritmu, čekajući kao da će ga zadesiti neko šamansko iskustvo.

Znao je da od neke transcedencije nema ništa ni kad si mlađi, ni kad si na tehnu, ni kad popiješ ekstazi, a nekmoli sa Vojažom i Breskvicom, ali posle nekoliko viskija i uz zaglušujuću muziku uspeo je da sebe dovede u neko stanje izdvojenosti od stvarnosti. Od svega sem od sećanja.

Osećao se staro. Ponekad je imao utisak kao da se odvaja od svog tela, uzdiže se i sebe gleda sa strane, sa visine, i vidi jednog četrdesetpetogodišnjaka koji nije smešan na tom plesnom podijumu samo zbog toga što ima status, dobro se drži i izaziva strahopoštovanje. Neki vršnjaci bi mu možda zavideli što se sada nalazi tu, što je zaista slobodan i sebi može da priušti da radi šta hoće, ali on je znao da više nije u godinama kada se od đuskanja sa licem usmerenim ka nebesima može desiti išta drugo osim spondiloze.

Možda je mogao da „kruzuje“ iako je ovo klub za strejt klijentelu, ali nije imao nerava za bilo kakvu komunikaciju sa nepoznatim ljudima, kakav god seks čekao na njenom kraju ili pri sredini. Razmišljao je da pozove Miloša, on bi se sigurno odazvao, ali i to ga je mrzelo. I onda se upitao uopšte zašto mu je seks pao na pamet sem kao navika da bi trebalo da usledi posle izlaska u klubu.

Osetio je kako mu vibrira kuk. Muzika je tukla toliko da je sve vibriralo. Ali kuk je nekako vibrirao van ritma. Isprva se uplašio da mu spojevi na preponi sugerišu kako su prenapregnuti. Otvorio je oči i spustio pogled. Krenuo je rukom ka kuku. Vibrirao je telefon. Izvadio ga je iz džepa.

Bio je to službeni telefon. I identifikacija kolege sa posle, mladog inspektora Rabrenovića. Razmišljao je da li da se javi, a onda je prelomio da ipak hoće. Rabrenović je bio mlad, samim tim imao je respekt, samim tim voleo je da sluša Relju. Morao je. A za muškarca u njegovim godinama, neko ko je spreman da sluša bio je vredniji od nekoga raspoloženog za seks.

Relja se javio na Rabrenovićev poziv.

IV

„Nećeš da čitaš izveštaj sa obdukcije“, upitao je Rabrenović zbunjeno.

Relja je odmahnuo glavom. „Što da ga čitam? Jel unutra piše nešto lepo?“

Relja je vratio Rabrenoviću fasciklu na sto. Sedeli su u kancelariji. Iz Relje je isparavao alkohol. Prijalo mu je da bude blago načet pićem, sedi i mudruje.

„Našao sam je u nekoliko tvojih slučajeva kao saradnicu“, nastavio je Rabrenović, „pa sam mislio, ako je ovo ubistvo, a meni se čini da nije sama skočila sa terase, onda bi to možda moglo da vodi do nekih tvojih umetnika...“

Relja je pogledao Rabrenovića ispod oka. „Kako izgleda to mesto zločina, daj da vidim“, i kako je to rekao, Rabrenović je u dva poteza našao fotografiju i smestio je Relji u ruke. Relja je gledao telo na tamnom asfaltu, prelomljeno padom sa desetog sprata. Deformisano, sa iskrivljenim ekstremitetima, i figurom koja je nekada bila izvajana kao statua i sada je razbijena.

Relja je duboko udahnuo. „I dalje neću čitati izveštaj sa obdukcije, ali ako imamo u vidu njen posao... Na telu sigurno ima ogrebotina, sigurno ima nekih masnica, mislim da se ovo ladno može pisati kao samoubistvo...“

Relja je vratio fotografiju tamo odakle ju je Rabrenović izvadio. Gledao je manire mladog kolege, pokrete dlanova kojima vadi materijal i izlaže ga kao krupije. Decenije tradicije SUPa su u tim pokretima. Rabrenović je bio mlad, u punoj snazi, sa kineskim slovom istetoviranim na ruci, jedan od momaka koji su važni na ulici. Na svoju sreću odlučio je da bude važan na ulici sa značkom. I Relja je nekada bio takav, samo bez tetovaže.

„Čekaj, ti meni sad ovo kažeš zato što misliš da će neko...“, Rabrenović je pogledom napravio znak nagore, to znači „odozgo“, „da stopira istragu i odgovara da ovo pišem kao samoubistvo ili te samo mrzi...“

Relja je slegao ramenima. Nije hteo da se ofira da ne misli da je išta „odozgo“, pošto možda odatle stigne neka urgencija, ona je bila lepa devojka i koliko on zna dosta reprezentativna, ali nije želeo ni da stvori utisak da se toga previše plaši. Ostao je nedorečen. Ipak, kad je još malo odmerio Rabrenovića, odlučio je da malo pojača sa istinom, uz rizik da pretera, „Vidi, sine, cura je bila, mislim, bila je u poslu. Nema neke sreće u kopanju po tome šta joj se desilo... To ti je moj savet... Masu ljudi ćeš uznemiriti, ništa nećeš naći, ako nađeš biće garant neka glupost, neki diler, neka jajara, neka dileja, onda će on da se remi nešto sa ovima iz Četrvrtog odeljenja, onda će cela policija da piše pozive, prijave, ugovara saradnju, ganja tužioce, gubi živce, zbog nečega što i ti i ja vidimo da je glupost... Ako sebe vidiš u tome. Slobodno...“

Relja je u Rabrenovićevom pogledu video želju mladog inspektora da veruje kako mu se slučaj nipodaštava zbog naloga „odozgo“. Ali je osetio i da kolega oseća da Relju naprosto boli uvo.

„Ja ću ovo ipak da ispitam... Našli smo na klaudu njen telefon bekapovan, imenik, poruke, kapiram da ima svega“, zaključio je Rabrenović.

„Ima svega, biće još“, zaključio je Relja uz osmeh i ustao. „Idem ja kući. Radi kako misliš. Pa se vidimo...“

Rabrenović je klimanjem glave ispratio Relju iz kancelarije.

Dok se teturao po zelenom linoleumu hodnika, osvetljenog lošim neonom, Relja se setio jednog čoveka kog bi možda ipak trebalo obavestiti o smrti ove seksualne radnice. Jednog čoveka koji mu je bio veoma drag.

V

„Bila je jedna izdajnica, koleginica iz instituta. Bili smo neko vreme zajedno, posle ostali u šemi, povremeno. I jedne noći, priča ona meni kako je bila na nekom seminaru u Prištini i kako se kresnula dole s nekim Šiptarom... Da li mi veruješ da ja posle toga nisam mogao da je pipnem. Nikada je više nisam pozvao...“

Relja se smejao Kostinoj priči. Da, zato mu je Kosta veoma drag. Te njegove ludačke teorije, opsesije, reakcije na neke obične događaje činile su ga jednim od najzanimljivijih ljudi koje je poznavao.

„A Vanja mi je recimo pričala da je radila u nekom spa centru u Nemačkoj koji je držao neki Šiptar. I ona je tvrdila kako mu je bila ono princeza, glavna riba dok je tamo na bauštelu. I kako se kresala s dedama s kondomom a s njim bez...“, Kostinu priču prekinuo je Relja upadicom, „Volela ga je znači...“

Kosta se kiselo osmehnuo. Relju je to podsetilo da mu je Vanja bila draga. „I kad mi je to ispričala, ja sam otišao u kupatilo, isprao usta heksoralom jer nisam mogao u trenutku da se setim da li sam je poljubio u obraz kad je ušla, ali onda sam joj se ipak vratio. Toliko je bila lepa. Njoj sam oprostio Šiptara...“

Relja bi sada rekao nešto ali se uzdržao. Nešto kao, „Kažem ja, ljubav...“, ali nije. Uzeo je srk kafe, pogledao oko sebe, malo da podseti Kostu na situaciju, i vratio se priči.

„Vidi, našli su na klaudu njen telefon. Bekap, cifre, poruke. Ne znam kako vas je upisivala, ali nije bila diskretna... Znaš i sam...“

Kosta je klimnuo glavom. Relja je nastavio, „Ako te pozove policija, to vodi jedan mlađi kolega Rabrenović, ozbiljan momak. Ti idi. Sve ispričaj. Znači sve...“

„Baš sve?“, upitao je Kosta. Relja je klimnuo glavom. „Apsolutno sve. Reci istinu, pričaj iz srca i bez kompleksa. Mi se naslušamo svega. Nama je to kao dobar dan. Znači kao što meni pričaš, pričaj i njima...“

Relja je uzeo još jedan gutljaj kafe. Kosta ga je zbunjeno, veoma ozbiljno upitao, „Baš sve?“

I tada se setio. Relja je shvatio da se Kosta plaši ključne kopče koja je povezivala njih dvojicu sa pokojnom seksualnom radnicom. Osmehnuo se. „Da, baš sve. Slobodno reci da sam vas ja povezao...“

Kosta je klimnuo glavom. „Možda neće pitati...“, vajkao se. „Ne, slobodno reci“, podržavao ga je Relja. Rabrenović je već znao da je Vanja bila njegov taster. Uopšte nije bilo čudno da ju je on upoznao sa svojim poznanikom. Kolege su ionako mislile da su Reljine tajne još mračnije od toga. Ova bi ih razočarala svojom pitomošću.

„A ako me pita odakle tebe znam?“, upitao je Kosta. Relja se nasmejao. „I tu reci istinu... Da te karam povremeno...“ Nasmejali su se.

Relja i Kosta su se upoznali tokom gostovanja u Beogradskoj hronici. Dok su pijuckali kafu i čekali da nastupe u studiju, Relja kao inspektor policije koji je došao da govori o novim zakonskim rešenjima za svedoke koja bi trebalo da ohrabre građane koji su videli neke zločine da o tome obaveste policiju, a Kosta kao politički analitičar koji je došao da predstavi svoju knjigu o radu Ministarstva spoljnih poslova između dva rata. U hodniku ispred studija krenuli su sa šalama i Relji se dopao Kostin blesav smisao za humor, veoma samoironičan ali i ubojit prema drugima. Posle gostovanja otišli su na pivo, Kosta je zabavljao Relju a zauzvrat dobijao njegovo viđenje situacije na beogradskim ulicama iz kojeg su kasnije zajedno teoretisali o stanju u društvu.

Ljudi kao Kosta nisu bili retkost, akademski moljci koje zanimaju ulica i kriminal, fasciniraju policajci i lopovi. Relja je sreo dosta takvih. Ipak, Kosta se razlikovao po tome što je bio zanimljiv, srdačan, i ubrzo su postali pravi prijatelji, pričali o ličnim problemima, doživljajima.

Kosta je imao neobično razvijen „gejdar“ za nekoga ko ne traži partnera istog pola, i u jednom trenutku je sve češće počeo veoma afirmativno da pominje neke knjige ili filmove o gej zajednici, neke njene pripadnike koje je poznavao. Relja je to shvatio kao signal da ga senzibilizira da se autuje pred njim. I to je jednog dana veoma spontano i uradio smatrajući da će njihov odnos tako doći na još viši nivo otvorenosti. Autovao se nenametljivo, samo je onako usput nabacio kako je on jedan zadovoljan sredovečni čovek, kako ima kola koja želi, posao koji mu prija i mladog dečka.

Kosta je dobio ono što je očekivao, i zbilja tada je njihov odnos postao još srdačniji. Relji se ponekad činilo da je Kosta čekao njegovo autovanje da bi mogao da izruči na njega sve svoje razne priče sa ženama, u kojima je on obično nekako izvlačio deblji kraj. Da nije, valjda ne bi svoju četrdesetu godinu dočekao sam.

Relja je inicirao Kostu u svet eskorta. Smatrao je da dosta svojih kompleksa i iluzija o tome kako je seks sa lepim ženama nešto nedostižno na taj način može da prevaziđe. Ipak, čini se da u tome nije sasvim uspeo iako su se Kostine nervoze umanjile. Prve devojke sa kojima ga je upoznao bile su neke usputne koje zapravo i nisu bile njegove saradnice već ih je znao kao povremene partnerke kolega s posla. A onda je naleteo na Vanju koja je bila veoma zgodna, i po atraktivnosti je bez problema mogla biti deo estrade. Ipak nije, bila je previše psihički nestabilna, neozbiljna i sklona piću, a kasnije i drogama da bi svoj izgled ozbiljno unovčila. Dokopala se estrade, ali njenog naličja, prostora u kom moćni muškarci sa plićim džepom kupuju devojke koje liče na zvezde jer nemaju para da priušte ono pravo.

Kosti je dao Vanjin kontakt, i po njegovim pričama među njima se brzo stvorio zanimljiv odnos. Vanja ipak nikada nije sasvim odustala od toga da bude poznata a Kosta je svojim korenima u akademskom svetu i činjenicom da je neoženjen i sam potpuno odudarao od oženjenih privrednika i raznih marginalnih medijskih brokera sa kojima je ona imala posla. Plaćao ju je na sat ali je ona kod njega umela da provede po celu noć, mnogo više u priči nego u akciji.

Relju nikada nije zanimalo da mu Vanja priča kako joj je sa Kostom. Zapravo, ona je bila veoma brbljiva, i saznavanje pikantnih detalja od nje nikada nije bilo preterani izazov. No, ono što je neumitno čuo od nje, potvrdilo mu je da je Kosta dobar tip, pažljiv i nežan, mučen krivicom što plaća za žensko društvo. Čak mu ni Vanjino neskriveno divljenje kao osobi sa televizije nije stvorilo utisak da je i on jedan od tih „moćnih muškaraca“.

Rabrenović će sad okupiti raznu Vanjinu klijentelu i ispitivati ih. Kosta će i Rabrenoviću svakako odudarati od ostalih. Relja se nije plašio da bi Kosta mogao biti osumnjičen ali želeo je da ga poštedi stresa jer za razliku od većine drugih koji će biti ispitani u ovom slučaju, njegov drug nije bio čest posetilac policije. Kada se na to doda da je javna ličnost, i da brine za reputaciju, morao je da ga opusti i podseti da to što je radio njima u policiji niti je zanimljivo, niti im je šokantno. To je njihova svakodnevica i da samo treba da bude iskren i ispriča sve kako je bilo.

Dok su razgovarali Relja i Kosta, ovog puta o jednoj ženi u Kostinom životu koja nije bila plaćena i samim tim je pravila probleme, zazvonio je službeni telefon.

„Bio si u pravu. Izvini što sam mislio da te boli kurac. Ovaj slučaj se pegla odozgo“, saopštio mu je Rabrenović dok ga je Kosta gledao pravo u oči, čekajući da se završi razgovor i da nastavi da iznosi svoju dilemu o tome da li ga ta ženska koju je upoznao na Fejsbuku zavlači ili ne. Relja je već imao spreman odgovor. Pederi su izmislili muvanje na internetu. Kosta je kao i ostali strejt muškarci još bio u kamenom dobu kad je o tome reč. Ali, Rabrenovićeve reči su zbunile Relju. Prekinuo je vezu i počeo da priča to o pederima koji su izmislili muvanje na internetu. Ipak, nije bio onako ubedljiv kako je želeo. Rabrenović mu je probudio interesovanje za Vanjin slučaj.

A to nikome dobra nije donelo...