SPISAK POSTOJI - ČETVRTO POGLAVLJE (Marko Kon)

ČETVRTO POGLAVLJE

I

 

Đorđe je svukao masku, skinuo rukavice i počeo da pere ruke. Duboko je uzdahnuo jer mu je sledio najdosadniji deo posla, obdukcioni protokol, koji je podrazumevao po njemu nepotrebno birokratisanje

 

1. identifikacija leša

-     rasa - belkinja

-     pol - Ženski

-     starost - oko 40

-     težina - 59

-     visina - 172

-     osobeni znaci - mladež iznad usne sa leve strane lica, tetovaža pod pazuhom „Вила Церни - Проект XY8“

 

“Kakva glupa tetovaža, na oko deluje kao riba za mnogo zajebaniju tetovažu”, Đorđe se palio na ribe sa tetovažama, ne na mrtve ribe sa tetovažama, ali ni tu nekad nije mogao a da ne pomisli ‘šta bi bilo kad bi bilo’, kao onda jedared kad su mu doneli devojku od jedva dvadesetak godina, potpuno smrskane lobanje, koja se zakucala u banderu vozeći dečkov Suzuki GS150R, imala je celu ruku istetoviranu, ceo sleeve, rad vrhunskog majstora, Crvenog feniksa sa floralnim motivima, na butini je imala paukovu mrežu i veroma realističnog pauka, i brojeve tik iznad kolena - 3000, napisane fontom koji je imitirao stare digitrone. Tada je gledajući joj u grudi, nekontrolisano prokomentarisao pred Pavlom, starijim kolegom od koga če neslediti odeljenje forenzičke patologije za koju godinu “ Gde si gledala pizda ti materina!” Uzdahnuo je i nastavio da piše,

 

2. telesna građa - Vitka

 

3. postmortalni znaci

-     znaci smrti (atria mortis) DA

-     hlađenje leša (algor mortis) DA

-     sleganje krvi (hypostasis) NE

-     zgrušavanje krvi (coagulatio) NE

-     mrtvačka ukočenost (rigor mortis) NE

-     raspadanje leša (putrefactio) DA

 

E ovo ga je već malo zbunjivalo, žena je bez sumnje bila mrtva, zenice su bile proširene, leš je bio hladan, srčane funkcije nije bilo…. Međutim, krv je još uvek bila tečna, mada ne više crvena, više tamno braon, skoro crna, nije bilo ni ukočenosti… a raspadanje je počelo, to se baš retko dešava…. Proveriće sutra u labosu tu krv.

 

4. spoljašnji pregled leša u celini

-     usna duplja - normalnog igleda, osmice izvađene, početak okuzalnog karijesa na petici dole levo

-     nosna duplja - blaga oštećenja, verovatno povremeno konzumiranje kokaina  (nije mogao da se ne nasmeši na ovo. I sam je voleo ta stanja u koja te dovede kvalitetan koks)

-     oči - tamne, zenice proširene, kapilari na levom oku ispucali

-     uši - bez vidljivih promena

-     analni otvor - sfinkter začuđujuće opušten (neko je voleo da ga primi u guzu, nasmejao se u sebi, to “prosipanje fora” samom sebi ga je držalo koliko toliko normalnim)

-     polni organ - normalan, bez znakova nasilne penetracije

-     kosa - smeđa, farbana

 

Odložio je hemijsku i odlučio da će sa seciranjem nastaviti sutra, tek je ovlaš bacio pogled na papir, kao da ne zna šta ga sutra čeka

 

 

Unutrašnji nalaz

 

1. skidanje kože parcijalno u celini

2. potkožno tkivo

3. pregled limfnih čvoreva

4. pregled trbušne duplje

5. pregled dijafragme

6. pregled grudne duplje

7. pregled jezika

8. pregled jednjaka

9. pregled dušnika

10. pregled pluća

11. pregled srca

12. pregled jetre

13. pregled slezine

14. pregled želuca, creva i pankreasa

15. pregled bubrega

16. pregled mokračne bešike

17. pregled polnih organa

18. pregled glave i kičmenog stuba

 

Uzdahnuo je još jednom, ustao sa stolice, srknuo hladnu kafu koja tu stoji od jutros, skinuo beli mantil, dohvatio jaknu i izašao iz mrtvačnice, javio se dežurnom na izlazu, koji ga nije udostojio ni pogleda i išetao u prijatno svežu noć.

 

 

II

 

  “Matora veštica je ladno dobila petnaest godina”, mržnja koju je Jefimija osećala prema majci nije se mogla tako lako opisati, za oca je to bilo jasno, bio je nasilni, pijani drekavac, ali majka se uvek nekako zaštitnički ponašala prema njoj. Ali bila je slaba. A Jefimija je mrzela slabe žene. Išle su joj na kurac. “Petnaest godina! Oslobodila sam ih se oboje! Dve muve jednim udarcem!” Misli su kuljale kroz Jefimijinu glavu. Plan je bio toliko glup da je pomislila da neće upaliti. Počela je pre šest meseci, pričala je Radmili o ženama koje su “uzele stvar u svoje ruke”, o heroinama koje su ubijale svoje muževe da bi zaštitile decu, radila je to vešto, nenametljivo, te priče i takve vesti su iskakale na Radmilinom telefonu kad god bi bile same, ubrzo su se “grešne misli” počele pojavljivati kod Radmile i same od sebe. Kada je osetila da je trenutak zgodan izazvala je svađu sa dečkom, to je bilo ekstremno lako, svađa je eskalirala, ona ga je udarila, on je vratio i masnica ispod oka je bila tačno gde treba. Onda je kao fol to krila od Radmile, koja je imala oko za te stvari. Ključne večeri, Jefimija je otišla “da se pomiri” sa dečkom, koji joj je kupio novi iPhone 12Max kao izvinjenje,  i ostavila flašu votke Русский Стандарт u frižideru, kao fora malo skrivenu, iza jogurta, taman da je Radmila nađe, a ne da joj  bode oči.

Ništa ne popravlja odlučnost kao Ruski Standard.

Želela je hitno da proda Taj stan, i njega je mrzela, mirisao je na siromaštvo. Nerviralo je kada je saznala da mora da se čeka ostavinska rasprava, da će biti komplikovanija nego inače, jer kad je jedan od naslednika ubica, obično tako biva. Što se nje tiče, stvari su bile poprilično jasne, Gojko je mrtav, Radmila u zatvoru, Jefimiji pripada stan. No pravni sistem je imao drugačije mišljenje po tom pitanju, ne toliko o ishodu koliko o procesu. Neke se procedure moraju ispoštovati.

Jefimija je počela da troši lovu od stana u svojoj glavi i jako je nerviralo što sad mora da čeka i živi u tom ćumezu koji je još uvek mirisao na Mileusniće.

Karakteristična iPhone melodija je trgla iz razmišljanja, posle malo petljanja po torbi izvukla ga je, PIGGY pisalo je na ekranu.

Piggy je bio Miroslav, realizator na nacionalnoj televiziji, Jefimijin rob.  Rob Boginje Morene, da budemo precizni.

            U svet SM-a je ušla potpuno slučajno, još u srednjoj školi,  kada se Kaća, drugarica iz razreda, žalila-hvalila njoj i ostalim devojčicama iz škole kako je startovao neki matorac na fejsu i nudio joj pare da joj njuška stopala. Sve su se gadile na tu priču i umirale od smeha, ali Jefimiji je malo zatreperio donji stomak, zapamtila je da se matori perverznjak zove Uroš Željković i čekala. To veče je samo surfovala po fejsu, pazeći da nešto ne lajkuje i otkrila čitav jedan svet koji je bio i strašan i uzbudljiv, zaspala je trljajući butine jednu o drugu. Sutradan je napravila lažni profil na fejsu i izabrala Morenu kao sopstveni avatar. Prvi dodati frend je bio Uroš Željković. Uroš je bio mnogo stariji, iskusni submisivac, vaspitan i brižan. Dopalo mu se da bude rob instruktor mladoj gospodarici. Njihov odnos je s vremenom prerastao u  nekakvo, pseudo prijateljstvo. Nažalost, Uroš je ipak bio samo muško, pa je počeo da ljubomoriše, pravio je mikro skandale za svakog novog roba, ali se to obično završavalo tako što bi ga ona istukla, najčešće kratkim konjičkim bičem, koji joj je kao poklon lično kupio na Beogradskom hipodromu. Ipak posle izvesnog vremena, ta ljubomorisanja su počela da je jezivo smaraju i ona ga je “prepustila drugoj gospodarici” što je u BDSM svetu eufemizam za raskid. Međutim, u tih godinu dana, ona je postala iskusna gospodarica, Uroš je uveo na scenu, voleo je da se kurči najmlađom gospodaricom Beograda, a ona je naučila da dobro proceni prag bola kod robova i da vešto balasira na endorfinsko-dopaminskoj ivici. Tu je upoznala i Vanju. Vanja je u suštini bila prostitutka, ali se nije libila da uzme lovu i bednicima željnim malo mučenja. Jefimiji se dopalo da joj neko plaća da ga muči, malo zbog para a u prvo vreme malo više zato što joj je to davalo još jedan nivo moći. Vanji se dopadalo da od Jefimije uči kako se stvari drže pod kontolom. Počela je i da se ložucka na Jefimiju, ali joj je jasno bilo da malu samo zanima da ljudima nanosi bol i poniženje.

 

 Miroslava je upoznala takođe na fejsu, on je bio posebna fela, voleo je feminizaciju, da ga “Morena” oblači u devojku, ona bi mu obukla ženski veš na kraju seanse i poslala ga na posao sa ženskim gaćama ispod farmerki. A onda su se dopisivali. Igrali su se  I zabrane svršavanja. Piggy je takođe voleo da mu Morena gura stvari u guzu. Nije bio peder, ali mu se sviđalo da mu nešto pritisne prostatu.

 

 Kada je ugledala njegov poziv, malo se obradovala, realno više bi joj prijao Ćora koji bio pravi pain slut, ali je Piggy bio second best.

 

-Uželela si se svoje Gospodarice, je li Piggy pičkice?

 

-Jako Boginjo, baš jako

 

-Jesi li bila dobra? Nisi dirala klitoris ovih dana? Njegov kurac je uvek zvala klitoris

 

-Pa I nisam, Boginjo, malo sam se dirala danas.

 

-MOLIM??? Bez dozvole? Bez nadzora? Znaš da ćeš biti kažnjena za ovo?

 

-Znam i spremna sam….

 

-Dolazim za pola sata, sve da bude spremno

 

Pozvala je Car::Go i uputila se ka Kosovskoj ulici

 

 

III

 

 

Kako to misliš “Neko je ukrao Leš”??? Relja je urlao na Rabrenovića, ne na njega lično, urlao je na situaciju, kako je sam voleo da kaže.

 

“To nije sve” nastavio je Goran, “Đurović, mali koji je bio dežuran to veče, je ubijen”

 

“Molim?” Relja malo nije mogao da veruje da je Rabrenoviću važnija vest da je Vilin leš ukraden, od ubistva policajca na dužnosti.  Moraće da ga čačne kad tad oko toga, sad mora da se bavi akutnim stvarima.

 

“Ne samo da je ubijen” nastavio je Rabrenović, “Nego je u pitanju ritualno ubistvo, ili neko želi da to pomislimo”

 

“Pojasni mi”

 

“Obe očne jabučice mu nedostaju, grkljan mu je bukvalo iščupan, i deluje da mu je jezik odgrižen”

 

“Bokte jebo! Dolazim iz ovih stopa, reci ovim moronima da ne diraju ništa!”

 

Kome li je toliko važno da tamo neku urednicu nekog glupog festivala krade iz mrtvačnice i da u tom procesu ubije, čuj ubije, unakazi klinca koji tek izašao iz Kamenice. Đurović je bio mlad i lep, neko ko bi definitivno bio na Reljinom “spisku za odstrel” da su se upoznali u drugačijim okolnostima. Ovako, bio je samo šuplja očajna ljuštura.

 

“Jel zvao neko patologa?”

 

“Jeste, on je poslednji koji ga je video živog, btw”

 

 Đorđe je lenjo ušetao u prostor policijske mrtvačnice. Žvakao je štapić sa belim lukom, uvek je nešto žvakao. Ne bi se moglo reći da je baš voleo svoj posao, ali je svakako više mrzeo interakciju sa živim ljudima od one sa mrtvim. Mrtvi ne gnjave, ne postavljaju pitanja, ne ljute se… A sada je njegovo ‘mirno mesto’ bilo ispunjeno užurbanošću, pritiskom i napetošću. Nije mu se to sviđalo.

 

 “Đorđe, stigao si” obratio mu se Relja, “Ovo je Goran Rabrenović, ne znam da li ste imali prilike da se upoznate? On radi sa mnom na ovom slučaju.”

 

Goran ga je poledao krajičkom oka, nije bio siguran da je to zvanični stav njihovih pretpostavljenih, ali je odlučio da za sad igra onako kako Relja svira. Lako će ga skloniti iz svoje istrage ako mu bude zasmetao, ali je zaključio da mu u ovoj fazi Reljino iskustvo može pomoći.

 

“Đole.” Kratko je rekao i pružio ruku.

 

“Možemo li negde da sednemo da porzgovaramo?”, na Goranovo pitanje, Đole je ne vadeći štapić iz usta pokazao na kancelariju.

“Znači, bilo je oko 23:30, završio si obdukciju, i izašao. Javio si se pokojnom Đuroviću, ništa neobično nisi primetio?”

 

“Po hiljaditi put - da!” Ovo je bio jedan od razloga zašto Đole nije voleo žive ljude, sve si morao da im ponoviš po hiljadu puta. Mrtvi su bili, u tom smislu, pametniji.

 

“Đura je blenuo u telefon, kao i inače, Leševi su se raspadali kao i inače, prijatni miris formaldehida se širio kao i inače… Dobro leševi se nisu raspadali kao i inače nego malo drugačije, ali to je to.”

 

“Kako se nisu raspadali kao i inače?” Relja se uključio u razgovor.

 

“Pa to je jedino bilo “neobično” sinoć, nije bilo sleganja i zgrušavanja krvi, bila je još uvek kao tečna, nije bilo ni klasične mrtvačke ukočenosti… a raspadanje je počelo. Ali to sigurno nema veze sa Đurom”

 

“Sve ima veze sa svim!” Relja je izdeklamovao omiljenu frazu njegovog prvog šefa.

 

“Ajde da pregledamo Đurovićev leš” više je izgovorio nego pitao Đorđe, a glavna namera mu je bila da prekine da govori i što je još važnije da prekine da sluša druge ljude koji govore.

 

Počeo je sa spoljim pregledom leša, tako je počinjao svaki put, stvari su bile jasne, uzrok smrti više nego očigledan…

Rana na vratu je bila nepravilna, skoro kao ujed, nije bilo čistih rezova…. Očne šupljine su bile jezive, ogromne. Koža kapaka je visila kao pozorišne zavese, nedovoljno velika da pokrije šupljinu. Privukao je zglobnu led lampu uperio svetlo u šupljine…..

“Ceo mozak nedostaje” Saopštio je Đorđe zabezeknutim policajcima. “Izvučen je, isisan nekakvom pumpom kroz očne šupljine”

“Bokte jebo, pa zašto!” Rabrenović je zaista bio zbunjen.

“Kakva je to sad boleština” Ni Relja nije ovo očekivao. “Čekaj, kakvom pumpom? Koliko treba da bude jaka takva pumpa?”

“Poprilično jaka, mislim ono, Kirby to ne bi mogao” zakikotao se Đole. Ni Relji ni Goranu to nije bilo ni najmanje smešno.

 

IV

 

“Šta radi moja ljubav?” poruka sa iPhonea je veselo zapištala. “Moramo hitno da se vidimo?”

Oleg je bio njen mali debeli Rus. Od kako je udario potpuno se udidio, postao nežan i brižan. To se Moreni dopadalo, Jefimiji i ne baš. Svaka dominantna žena je u svom životu morala imati dominantnijeg muškarca. Submisivci su ludeli za njom, a ona je ludela za njim. Robovima je ponekad, kada bi bila baš jako napaljena, dozvoljavala da joj poližu pičku, ali je nikad niko od njih nije jebao. Ta joj je pomisao bila gadna. Oleg je jebao. Jebao je odlično, vrlo odlučno. Nije tu bilo bog zna kakve improvizacije, ali je on definitivno bio muškarac, uzimao je šta je smatrao da mu pripada i delovalo je da mu je svejedno kako se ona u tom trenutku oseća. Nikad nije bio grub, ali je nekako bilo potpuno jasno da bi mogao da postane, ako se stvari ne bi odvijale po njegovoj volji. To je palilo.

 Po prvi put je manipulisala njime tada, to veče kada je udario, i sada je bila pomalo razočarana njegovom predvidljivošću. Znala je da će je udariti, to uopšte nije bila sporna stvar, to joj je trebalo. Nije očekivala iPhone, nije očekivala dodatne nežnosti, ona ipak nije bila klasična balkanska ženka kod koje je taj patern bio dobitna kombinacija, red batina, red Maldiva. Ipak je ona bila kraljica BDSM scene, kurva kojoj je keva u zatvoru a ćale na Orlovači.

 Morena, sa druge strane, je malo likovala. Nije joj se dopadalo što se Jefimija predaje Olegu tako lako. Nije sad to bio klasičan slučaj dvostruke ličnosti, ali su dva karaktera ipak bila u konstatnom sukobu. Pošto je krenula ka Piggy-ju, već se duboko ‘uživela’ u Morenu kada je stigla Olegova poruka.

 “Idem kod Miroslava sa Prve. Reci?” Rešila je da čačka mečku. Rusku mečku.

“Šta ćeš kod tog malog pedera? Jesmo li rekli da se nećemo družiti sa pederima više”

“On nije peder”

“Jok,ja sam”

“Pa možda i jesi”,ulazila je na klizav teren, Morena je preuzimala

“Ej, mala, ne preteruj :)” Jefimija je volela Kad joj kaže “mala”, ipak je bila dobro viša od njega.

“Ne zezaj me, imam veliku frku na poslu, moramo da se vidimo, nije bezbedno!”

“Šta majke ti može da ne bude bezbedno u PR službi NIS-a?” Sumnjala je Jefimija da je posao u NIS-u samo kaver za nešto ozbiljnije, ali nikada o tome nisu pričali.

“Ne zajebavaj me, dođi do Hajata bukvalno odmah!”

“Čim završim seansu sa Miroslavom” Terala mu je inat

“Ne budi nedokazana”

Platila je taksi i izašla ispred osnovne škole Drinka Pavlović, telefon je stavila na sajlent i gurnula ga u torbicu

Ušla je u stari ulaz, popela se do lifta, zatvorila vrata i pritisnula dugme za treći sprat.

Duboko je udahnula, neko u ulazu je dinstao luk. Volela je stare zgrade.  Na vratima je pisalo Dir. iur. Vojislav Vujević. To je bio Miroslavljev pokojni otac, redovni profesor na pravnom fakultetu univerziteta u Beogradu. Vrata su bila otključana. To je bio deo njihovog rituala. Još jedna mogućnost da Miroslav bude izložen dodatnoj sramoti, ukoliko bi neka komšinica naišla. To se naravno nikad nije desilo, niti će, komšiluk se od ranih devedesetih nije tako ponašao, ali je bilo neke naglašene nezaštićenosti u otključanim vratima. Ušla je, zatvorila vrata, zaključala stan, zakačila lanac.

Sigurnim korakom je ušla u tamni salonac, zagušljiv od stoletne prašine koja se godinama nakupljala u biblioteci koju je Miroslavov pokojni otac tako brižljivo skupljao, a na koju više niko nije obraćao pažnju. Sela je na veliku beržeru digla noge u starkama na tabure i skoro šapatom izgovorila “Može.”

Miroslav je ušao u prostoriju go, skoro go da budemo precizni, bio je u ženskim salonkama, broj 44, kupljenim kod Gulivera, i samostojećim mrežastim čarapama, koje su mu bile malo male, pa su bile tek nešto malo iznad kolena. Noge su mu bile obrijane, to ga je naterala prošli put, Kurac mu je bio obrijan več odavno, kao i pazuh, grudi, leđa… Noge su bile obrijane od skoro…. Bio je uzbuđen, već se nazirao početak erekcije. Morena je to ignorisala. Izvadila je cigarete iz torbice, zapalila i uzela gutljaj votke sa borovnicom, njenog omiljenog pića, koje je uvek čekalo spremno. Pogledom mu je pokazala ka svojim stopalima i on se hitro spustio na kolena i krenuo da razvezuje pertle belih starki. Nežno ih je skinuo prineo njena stopala svom licu i udisao njen miris. Guma od starki je stopalima davala specifičan miris koji je on obožavao, a ona je to znala. Kurac mu se dizao.

 “Da čujem!” Krenula je. “Šta si to radila?”

“Nisam bila dobra. Molim za oproštaj.”

“Hoću da čujem detalje? Kako je uopšte došlo do toga da dodiruješ klitoris? Lepo smo se dogovorili da nema toga bez dozvole”

“Jesmo gospodarice”

“I? Šta smo rekli? Taj izgovor za kurac je čije vlasništvo?”

“Vaše gospodarice”

 “A to znači šta? DA NE SMEŠ DA PIŠAŠ A DA ME NE PITAŠ! A kamoli da svršavaš! Kurvetino! Ološu! Bezobraznice!  Gde je oprema?”

 Miroslav je pokazao ka kutiji koja je bila tik do fotelje u kojoj je Morena sedela. Unutra su bile ‘igračke’, razne ‘udaraljke’ kako im je Morena tepala, par analnih dildoa raznih veličina, sveće, lisice, povodac, maske, gumene i kožne rukavice, šminka, perike…

Izabrala je kratak kožni široki paddle, roze boje sa rupom u obliku srca.

 “Ustani i zauzmi pozu!”

 Poslušno je ustao, kurac mu je bio u ful erekciji, i dalje ne naročito impozantan komad, ali bi mogao da posluži kada bi njegov vlasnik bio malo više muško, pomislila je u sebi dok ga je gledala kako se naslanja na veliki ovalni trpezarijski sto iz prve polovine prošlog veka, za kojim su Vujevići nebrojeno puta ručali supu sa knedlama i rindflajš sa sosom od paradajza.

Lagano je ustala, skoro doskakutala do njega. Pomazila ga je po guzi, tek da mu najavi gde će pasti prvi udarac. Osetila je one treptaje u donjem stomaku, počela je da se pali. Zamahnula je rukom i uz glasan prasak spustila prvi udarac na njegovu ružičastu guzu.

Možda malo preglasan prasak.

U istom trenutku, kada je roze pedl pogodio guzicu Miroslava Piggyja Vujevića, ulazna vrata njegovog stana su popustila pred uvezbanim udarcem noge, koja je razvaljivali vrata.

Dva maskirana tipa u crnom su uletela u gajbu, jedan je skočio na nju i zapušio joj usta šakom i uvrnuo ruku, praktično je imobilišući. Drugi je golog Miroslava u štiklicama i mrežastim čarapama, sapleo, oborio na pod, jednom nogom mu zgazio vrat, potpuno ga neutrališući a drugom na desnu šaku. Piggi je ječao i nije se čak ni koprcao.

 Počela je da gubi svest, nešto je bilo u toj maramici koju joj je prislonio na usta i nos, u poslednjim sekundama u kojima je još uvek bila svesna je čula

 - выполнить заказ.

 I pucanj.

V

 Rabrenović je ćutao, razmišljao je da li se zajebao što je Relji ispriča sve o XY8. Ali sad je bilo gotovo. Realno ovo maskiranje Đurovićevog ubistva u ritualno ga je više nerviralo nego što ga je plašilo.

Plašilo ga je to što je neko ukrao Vilin leš. Pomislio je da je moguće da je famozni ‘spisak’ sa imenima svih ikada uključenih u projekat XY8 bio na neki način sakriven u njenom lešu, da ga je progutala ili tako nešto. Nije mogao da zamisli drugi razlog zbog koga bi neko uopšte krao bilo čiji leš.

Relja je bio u još gorem stanju. Sve se dešavalo brže nego što je stigao da reaguje. Bilo je jasno da moraju da popričaju sa Jefimijom, ali se krađa leša i ubistvo Đurovića isprečilo.

 Uzeo je da piše u svesku sve što povezuje bilo šta sa bilo čim.

 To malo kurviče Jefimija je poznavalo Vanju.

Vanja je mrtva. Ubijena, lažno samoubistvo. To je sada već jasno. Na klaudu ima svašta, ali to su realno gluposti. Seks, droge i turbo folk. Skandalozno zvuči, ali realno ne nešto vredno ubistva. Više za neki masan naslov u tabloidu, nečiju upropašćenu karijeru i bust za nečiju u rijalitiju. Ne za ubistvo.

 A opet. Vila je mrtva, Pantić je mrtav, Vanja je mrtva, Đurović je mrtav, Gojko je mrtav…. Previše za ovo kratko vreme u ovom gradu.

 Plašilo ga je da to neće da stane tu. A to je nešto što Milošević nije mogao da dozvoli. ‘Niko nesme da vas ubije’ to je bio njegov moto, parafraza na jednog kudikamo poznatijeg Miloševića.

 Zapištao je SMS Goranovog telefona. Izveštaj iz banke. Komisija za evroatlanske integracije mu je uplatila uobičajeni fee za projekat bezbednosno sigurnosnog protokola. Tako su nadasve birokratični Zapadnjaci pravdali XY8.

 Zbunio se. To što je lova legla kao da je sve ok, je moglo da znači samo jedno, oni još uvek ne znaju za Vilu. Nije znao šta da radi sa tom informacijom.

 “Ko zna da je Vila ubijena?”

Upitao je Relju? “Mediji?”

 “Ne. Još uvek ne. Uspeli smo da zadržimo to.”

Brinuo se da je leš kome su išupali oči i isisali mozak suviše masan za medije da bi se mogao sačuvati još dugo.

 “Aj da ujurimo Jefimiju, da vidimo šta zna?”

 “Ajde” rekao je Relja pomislivši u sebi da ona ne zna ništa, pa nije znala ni da puši kurac kako treba. Generalno je bilo potpuno jasno da žene to lošije rade od muškaraca, ali ona je bila loša čak i za ženu. Nekako se videlo da ne voli.

 Izašli su i seli u Reljin rendž.

 Pravac Mirijevo.  Naravno da nikog nije bilo kod kuće.

 “Čekaj, imamo li njen broj telefona?”

“Ima u predmetu, sad ću da nazovem.”

Okrenuo je Draganu, zgodnu malu pripravnicu, koju su svi zvali Medena. Posle par jeftinih švalerskih fora na koje je Relja samo prevrtao očima imao je Jefiminin broj.

Na telefon se naravno niko nije javljao.

“Aj cimaj ove naše u telekomu da je nađemo trijangulacijom”

Pola sata kasnije imali su adresu -  Kosovska 38.

Telefon je bio na istom mestu već nekoliko sati, tako da su im šanse bile poprilično velike.

 Stigli su u trenutku kada je u Kosovskoj već bio haos. Ulica je bila puna policije, hitna pomoć, čak i vatrogasci.

 Ušli su u stan kroz razvaljena vrata i ugledali leš Miroslava Vujevića Piggyja u salonkama sa malom štiklom i mrežastim čarapama. Lobanja mu je bila rasprsnuta. Pucano mu je u potiljak.

 Pored je bila ženska torbica i bele starke na podu.

 Relja je pogledao Gorana a ovaj je već držao telefon na uhu.

 “Zvoni joj”

“Nije ovde jbt, ne čuje se”

“Čekaj” namrštio se Rabrenović, “čuješ da zuji, na vibraciji je” prišli su fotelji i čuli tiho ali uporno iPhone-ovo ritmično vibriranje.

 Telefon je bio u kancelariji. Nisu mogli da ga otključaju. iPhone ima jebeno dobru zaštitu. Moraće da zovu ove likove iz Macole, ali ni oni nisu mogli uvek da pomognu.

 Niko je nije zvao, niko joj nije slao poruke, telefonu se uskoro istrošila baterija i ugasio se.

Sa njim se ugasila i njihova nada.

 “Razmisli jebote, koga još znamo da je znao nju?”

 Bila je ona treća mala u kombinacij sa njima ali je on uvek i isključivo zvao Vanju. Nije znao ni kako se zove, a kamoli broj telefona ili nešto drugo.

 Ostalo je samo da posete Radmilu u CZ-u.

 Morali su naći Jefimiju po svaku cenu.

 

VI

 

Glava je bolela kao sam đavo. Pokušala je da se protegne i shvatila da je vezana za stolicu, bila je u mraku i nije videla baš ništa. Pokušala je da se smesti udobnije ali noge su joj bile utrnule i nisu je slušale. Bila je bosa.

 A onda su je pukla sećanja. Ona i piggy su se igrali, a onda su uleteli ti maskirani ljudi.

“Bože, samo da je Piggy dobro” pomislila je, ignorišući pucanj koji je čula.

 Zakašljala se. Usta su joj bila suva i bolelo je grlo.

Oči su se lagano privikle na mrak i počela je da razaznaje oblike. Bila je u prostranoj sobi u kojoj osim stolice za koju je bila vezana i stuba za koji je stolica bila vezana nije bilo Bog zna šta. Jedna kofa u ćošku, i nekakav ležaj.

 

Utišala se što je više mogla i pokušala da osluškuje.

 

Jedva je nazirala nekakav razgovor, ali ni približno nije uspevala da čuje o čemu se priča.

 

U jednom trenutku su se otvorila vrata, svetlost je zaslepela.

Ženska figura se okrenula i viknula u hodnik

 

- Oна проснулась

 

Kada je ušla, Jefimija je videla da na glavi ima masku lisice.

To je bio dobar znak. Oni koji planiraju da te ubiju ne kriju svoje lice od tebe. Ovi što kriju lice hoće nešto drugo, obično su pare u pitanju.

 

-     Хоћеш Воде? Lisica je pitala na srpskom sa snažnim ruskim akcentom.

 

Klimnula je glavom i za sekund počela da halapljivo guta vodu iz flašice koju joj je lisica pridržavala.

 

-     Полако, немој се задавити, zvučala je skoro brižno.

 

-     Сада ћу те одвезат, не чини глупости и все буде харашо.

 

Naravno da neće da divlja, nije znala dovoljno. A Jefimija je volela da zna pre nego bilo šta uradi.

 

Lisica je odvezala i pozvala je rukom da je prati. 

 

Ušle su u veliku prostoriju koja je ličila na improvizovanu bolnicu, vrhunsku improvizovanu bolnicu. Bolnički boksevi su bili neprozirni pa nije mogla da proceni da li tu nekog ima.

 

-Gde smo? Bojažljivo je pitala

 

Kao da je to potpuno irelevantna stvar, lisica je bez ikakve zadrške izgovorila, na snažnom ruskom akcentu:

 

-Косова

 

VII

 

“Nije ona ništa znala, ni sumnjala nije” Radmila Mileusnić je trabunjala i odavala sopstveni predumišljaj svakom novom rečenicom.

 

Ali to nije zanimalo ni Relju ni Gorana.

 

“Ma verujemo Radmila, nego se brinemo za nju, evo ni vama se nije javila.”

 

“Tačno. Trebalo je jutros da dođe. Da mi donese cigarete. Znate li vi šta ovde znače cigarete. Cigarete su vam vrednije od svega ovde.”

 

“Gospođo Mileusnić, umešao se Goran, taj njen dečko? Gde možemo da ga nađemo?”

 

“Joj taj Oleg je mnogo fin momak. Završio filozofiju, radi u NIS-u. Kupio joj novi ajfon. Sladak je jako. Mali debeo i ćelav. Ti ćelavi imaju višak testosterona, zato se sviđaju ženama!”

 

Trabunjala je za sve pare.

 

“Ma dobro Radmila, sve je to ok, ali gde da ga nađemo? Imate li njegov broj?”

 

“Imam, naravno, na šta bi to ličilo kad ne bih imala broj od biludućeg zeta?”

 

“Odlično, možete li da nam kažete taj broj?”

 

“Ne mogu”

 

“Kako ne možete?”

 

“Pa ne znam ga napamet. Imam ga u telefonu zapisanog. Ali mi ovde ne smemo da imamo telefon pa sam ga ostavila kod kuće”

 

Relja je vozio neuobičajeno brzo od CZ-a ka Mirijevu. Nije imao običaj da krš saobraćajne propise. Saobraćajci su neobično uživali da se iživljavaju nad kriminalističarima, valjda zato što ih ovi nisu nikada smatrali pravim pandurima.

 

No bio je odveć nervozan, da bi pazio.

 

‘Sačekaj u kolima’ sprečio je Rabrenovića da izađe, preskčući po dva stepenika uleteo u sobu zgrabio Radmilin telefon iz “prve fioke u predsoblju, one odmah ispod ogledala” i krenuo natrag. U poslednjem trenutku se zaustavio I pogledao u telefon. Bio je naravno prazan.

 

Na NIS-ovoj pumpi, Goran je kupio punjač za kola za Android, uključili su ga i čekali dobrih 7 minuta da se Mototola e7 upali.

 

Goran je pokušao da se otima oko telefona sa Reljom. Ali je odustao čim ga je Relja pogledao.

Relja je imao dva ‘patentirana’ pogleda. Oba su u suštini značila ‘najebo si’ ali na vrlo, vrlo različit način. Oba su bila efikasna, svaki na svoj način.

Oleg naravno nije dizao slušalicu, a onda je bio nedostupan.

“Kako to mislite, ‘ne možemo’ da uradimo triangulaciju za predmetni broj?”

 

“Tako lepo, ne može, softver odmah izbaci. Postoje brojevi koji su zaštićeni od trijangulacije duboko u sistemu. Predsednikov i premijerov broj na primer” tip iz odeljenja za visokotehnološki kriminal je bio nadrndan od objašnjavanja noobovima.

“A ovaj fićfirić iz NIS-a je toliko važan?”

 

“Ma otkud znam, a i boli me kurac, samo vidim da ne mogu”

 

“Imaš neku ideju šta da radimo?”

 

“Hmmmm, zovite ovu ludaču Scarlet, inače se zove Kaća,  ona je opasan haker, provalili smo da je ucenjivala neke mobilne kompanije za dodgecoine, pa neće moći da vas odbije”

 

Relja je grizao usnu, Goran je već bio opasno gladan…

 

 

Kaća je bila prezgodna, veganka u zelenom kimonu koja je dok je ispijala oolong čaj, nehajno burlala na svom Huawei Mate Laptopu.

 

“Još samo minut….  Evo trijes sekundi…. Evo ga….

Vučitrn!”

VIII

 

Oleg se prišunjao objektu. Bio je izuzetno tih. Obuka iz Krasnodara je ipak nešto što se ne zaboravlja. Poluprovidna cirada koja je izigravala vrata se lelujala na vetru i on je samo skliznuo unutra. Pritajio se.

Uskoro je čuo bat koraka, zažmurio i pustio da ga vode instinkti. Dva udarca. Jedan u pleksus, drugi u grkljan i prihvatanje beživotnog tela da ne proizvede buku.

 

Devedeset sekundi kasnije, bio je u uniformi Медвежья Лапа & Co, imao je komunikator u uušima, kapu na glavi i tamne cvikere.

 

Nešto medicinskog osoblja na koje je naleteo nije ni obraćalo pažnju na njega.

Kretao se tiho, ali sigurno. Kao da zna kuda ide. A realno nije znao ni u kom pravcu da krene.

Slušao je instinkt. Retko ga je varao.

 

A onda je ugledao. Sedela je na stolici u staklenoj kocki i pored nje je stajala žena sa maskom lisice na glavi pored njih je bio tip u uniformi sa maskom gorile i tip u belom mantilu bez maske koji je brisao znoj sa čela.

 

Zavrteo je frekvenciju na komunikatoru i čuo je veoma jasno o čemu pričaju:

 

Говорили су на руском -

 

‘Gorila: I šta sad? To nije ona?

Doktor: Pa genetska slika se ne poklapa.

Gorila: I šta sad sa njom da radimo?

Doktor: Šta god hoćete, samo mi je sklonite odavde!’

 

Ušetao je sa stoprocentnom sigurnošću

 

“Poslali su me po devojku”

 

Gorila: Ko te bre poslao? I gde ti je maska moronu? Koja si ti životinja imbecilu?”

 

Specijalci iz Хацавитe su bili posebna fela, nož je leteo brzinom metka probio je masku gorile zakucao joj se u oko, u isto vreme crvena fleka je već bojila doktorov beli mantil, hitac iz pištolja sa prigušivačem je bio više nego precizan. Lisica nije stigla ni da shvati šta se dešava, Oleg je već bio iza nje i lomio joj je vrat tehnikom ukrštene poluge.

 

Spustio je prst na Jefimijine usne i rekao na savršenom srpskom ‘Malena, pa jesam li ti rekao da ne ideš kod pedera, Ajde sad sa mnom, samo tiho”

 

Krenuo je ka izlazu, a  ona je istrgla svoju ruku iz njegove, klenula pored lisice i skinula joj masku. Lisično lice je bilo užasno. Išarano venama skoro zelene boje. Zgrozila se, ali je navukla masku i zakoračila iza Olega.

 

Prošli su deo sa medicinskim boksevima, izašli u nešto što bi moglo biti magacin, i za par minuta su bili ispred vrata od cirade.

 

“Pa ti si bosa, okej nosiću te” skočila mu je na krkače i on je potrčao ka žbunju na nekih 150 m odatle.

 

Delovalo je da je sve u redu.

 

Na trideset metara od žbunja začula se sirena.

 

Zatim lavež pasa, frka, panika, iza žbuna je čekao auto, uleteli su u njega i on je udario po gasu.

 

Samo trinaest kilometara do Mitrovice. Trinaest najdužih i najopasnijih kilometara na svetu.

 

U jednom trenutku na putu barikade.

 

‘Šiptari’ prošaputala je Jefimija po prvi put stvarno uplašena.

 

“Rusët po më ndjekin, mut kristian“

 

“Hajde hajde shpejt”

 

Jefimija ga je gledala zbunjeno i zadivljeno.

 

U Mitrovici su se prvo najeli. On se našmrkao najkvalitetnijim koksom i krenuli su put Beograda.

IX

 

Do Kraljeva je išlo glatko, Prošli su Jarinje kao kroz sir, imao je svoje ljude tamo. Jefimija je spavala na zadnjem sedištu, iscrpljena, omamljena od ko zna čega, prljavih i izranavljenih stopala. A i dalje je bila lepa. Verovatno najlepša žena koju je ikada video. A kamoli jebao.

Duga tamna kosa, sada slepljena od znoja, blata i gareži je bila pravi ukras na njenom ovalnom licu, nos je bio toliko pravilan da su ljudi često pomišljali da ga je ‘radila’ kao uostalom i usne. Ipak nisu bile prevelike, kako su ostale beogradske prostakuše često ‘pravile’ svoje usne. Obrve su joj bile tetovirane. Davale su joj blago strog i mističan izgled. Skoro pa otmen. Sada su prosto štrčale sa njenog musavog lica. Bile su totalno nepripadajuće.

Skrenuo je ka Kruševcu, uključiće se na autoput kod Pojata.

 Ne skidajući levu ruku sa volana, desnom je dohvatio kesicu najfinijeg kosovskog fleksa u kojoj je već bila uredno isečena slamčica iz Meka.

Povukao je taman koliko treba. Izveštio se u ovom brzom šmrkljanju u Čečeniji. Znao je da proceni koliko mu treba da održi pozornost a da ne bude ni urađen ni euforičan.

 Negde pre Vrnjačke banje skrenuo je ka Vranešima. Tu je živela Veročka, bivši operativac, sada odavno penzionerka koja se udala za Milutina, kvalitetnog srpskog udovca koji se u mladosti bavio špedicijom a sada je voleo da petlja po bašti, gaji kokoške i pije ne više od dve rakijice pre jela.

 Podigla je pogled kada je ugledala crnu Tojotu Hiluks, takvi su automobili retki u Vranešima.

 “Olegushka! Какой приятный сюрприз! Mилутин, Олег только что приехал“

 Brisala je ruke krpom i istrčala da se pozdravi.

 “Kто она?” Pokazala je na zadnje sedište? “во что ты ввязываешься сейчас?”

 “Я спас ее от Вучитрн!”

 “Ой, ой, это вообще не может быть хорошо. Пойдем“

 Probudio je Jefimiju i pomogao joj da dođe do kuće.

Veročka joj je dala peškir i kupku. ‘Березовый шампунь’ Jefimija je bila fascinirana činjenicom da se Rusi kupaju ruskim šamponom u sred jebenih Vraneša!

 Jeli su rusku čorbu i srpske kobasice.

Oleg je takođe odspavao, Milutin je sakrio Tojotu u senik, Vera je mazala neki melem po Jefiminijim stopalima.

 ‘Харашо, колико знате о Вучитрну?”

 Vera je prešla na stvar.

 ‘Znam da je tamo taj neki istraživački centar ‘Medveđe Šape’ farmakomafija.

Izabrali su Kosovo zbog loše regulative i lakoće potkupljivanja”

 “И због експеримената на људима, Развили су неку супстанцу, вештачку крв. Јако је ефикасна и продужава живот, у недоглед. Како се чини за сад”

 ‘Pa to bi trebalo da su dobre vesti? Za čovečanstvo mislim’

 “Нежељена дејства, прво, мења се боја коже, постаје бледо зелена, са јако израженим тамним венама, мења се метаболизам. Тело улази у стање кетоацидозе и мишићна маса се распада. Полако али сигурно. Могу да једу само намирнице богате липидима. И то липидима животињског порекла.

Даље, изгледа да осим ако се прекине доток ‘кровь жизни’ смрт практично не наступи никад. Односно, можеш да их убијеш или декапитацијом или директним пробијанјем кроз срце. Све остало је само привремено. Оживе кад тад.

Психолошки ефекти су такође јако лоши. Инстинкти преузимају разум како време пролази”

 Pogledala je Jefimiju

 “Ти си примила Спутњик В? Јел тако?”

 “Ne nisam. Mislim, prijavila sam se za Sputnjik V, ali ga nije bilo kad sam stigla na red. Dali su mi Fajzera!”

 

“Следећа фаза им је са људима који су примили Спутњик. У пошиљку за Србију су убацили агенс који би требало да заустави нежељена дејства. Али та фаза још није одобрена! Откуд она тамо?” Pogledala je Olega.

 Uzdahnuo je, ispričao o Vanji, Jefimiji, Kosti, Relji, Miroslavu pa čak i o Urošu Željkovoću, o Vanjinom Klaudu, i o Vili Cerni.

 Jefimija je prvo gledala u njega otvorenih usta, on je sve znao!! A onda je gledala u pod.

 “Почему ты пошел за ней?”

 “Что я люблю ее”

 

X

 

Relja je odlučio da stane na Lukoilovoj pumpi kod Mihajlovca. Gorivo je bilo dobro, a i sviđala mu se kafa iz aparata.

 Prvi put je išao na Kosovo. Prvi put u životu. Ali mreža koji je BIA isplela dole je bila sasvim dovoljna da nije bio previše zabrinut. Goran je bio začuđujuće miran, imao je svoje kontakte tamo. Trebalo je samo stići do Mitrovice. Ni jednom ni drugom nije baš bilo jasno otkud sad Rusi u priči, ali po usmenom izveštaju koji im je predočio Čombe, stari kadar, Rusi su baš u Vučitrnu nešto obiljno petljali sa nekakvom fabrikom, CIA nije bila ni malo srećna zbog toga, ali Rusi su platili Šiptarima, a Srbi su ih tradicionalno voleli, pa su Amerikanci u obaveštajnom smislu večito udarali u zid.

 Dok je Relja sipao gorivo, Goran se šetkao po pumpi, više da bi se protegao nego sto je radio nešto pametno. Otišao je da piša. Sa zadovoljstvom je otresao par poslednjih kapi mokraće, polako oprao ruke, voleo je te sapune koji se lenjo pene, umio se i krenuo ka kolima.

 Krajičkom oka, prometio je dugu crnu žensku kosu, koja je prošla toliko blizu njega da je osetio miris šampona od breze, koji je poslednji put osetio u detinjstvu. Skoro instinktivno okrenuo je glavu ka prijatnom mirisu…. “Jefimija??” Brzopleto je uskliknuo.

 Ona se okrenula i potrčala ka parkranoj Ladi Nivi, Potrčao je za njom, ali se setio Relje, okrenuo se i pojurio ka njemu

 “Jefimija je ovde!” Dreknuo je sa ulaza

 “Vaš račun je 3890 dinara, da li plaćate kerticom ili gotovinom?” Cvrkutala je mlada kasirka sa neskrivenim ponosom što baš ona radi na Lukoil pumpi. Ona vrsta ponosa koju imaš bukvalno samo prvih nedelju dana na poslu.

 Relja je bukvalno bacio na pult 4000 dinara i izjurio za Goranom

 “Okej, to bi bila gotovina. Hvala vam i dođite nam opet” nastavila je sa cvrkutom. “Vaš kusur gospodine” govorila je u prazno, pošto ispred kase odavno više nije bilo nikoga

 Relja se seo da vozi , Lada Niva se približavala izlazu ka Beogradu, Relja je udario po gasu, a onda je Lada Niva skrenula u njivu.

 “E sad ćemo da vidimo bajke o pravom terenskom vozilu!” Pomalo zadovoljno je rekao i skrenuo za Ladom u njivu.

 Oleg je bio u prednosti jer Relja je ipak vozio sopstveni auto, a ne službeni. Jer zna se da je najbolje terensko vozilo - službeni auto! Kad voziš svoj auto, uvek ti u malom mozgu tinja cifra koju si morao da odvojiš za njega, pa si taman taj deseti deo kilometra na sat sporiji. A to nekad zmači razliku između života i smrti.

 Na pravcu je Relja bio u očiglednoj prednosti, zato je Oleg gledao da što više prolazi kroz gudure i nekakvo šiblje, uspešno je bežao, ali Relja nije odustajao.

Oleg je skrenuo levo, prošao je između dva stoga sena, Relja ih je obišao i udario po gasu, svaki put kada bi se približio, Oleg je našao način da izvede neki manevar i da mu pobegne.

Poštena jurnjava, Oleg je krenuo uzbrdo nekakvim brežuljkom koji stvarno nije predstavljao nikakav problem za Reljinog Rendža, “Moj si!” Pomislio je Relja i naslonio branik na Ladin branik. Oleg je skrenuo oštro desno, Relja to nije očekivao i prekasno je shvatio zašto je Oleg skrenuo desno, Levim točkom je naleteo na poveliki kamen, Rendž je poskočio i prevrnuo se na stranu. Lada se udaljavala sve brže i brže, a onda je odjednom stala. Ukopala se u mestu. Goran se iskobeljao iz kola, a Relja je već trčao ka Ladi sa izvučenim pištoljem. 

 “IZLAZI NAPOLJE” dreknuo je!

 Oleg je izašao podignutih ruku. Goran je u međuvremenu stigao otvorio vrata sa Jefimijine strane i tek onda pogledao ispred Lade.

 U travi je slupčano ležalo malo lane I pijukalo dozivajući majku

XI

 

Glad je bila neizdrživa. Strah koji je osećala tek nešto malo veći. Već je bilo blizu granice u kojoj će više biti gladna nego što se plaši. Nije znala ko je, nije znala ni šta je, niti je zanimalo. Zanimalo je da jede. I da se sakrije. Instinktivno je izbegavala osvetljena i bučna mesta, tako je i završila u kanalizaciji. Kanalizacija je smrdela, ali je to bila dobra stvar, smrad kanalizacije je neutralisao njen miris. Instinktivno je znala da je to dobra stvar.  Oči su joj se sasvim privikle na mrak. Naučila je da kroz zaglušujući smrad govana prepozna mirisne note nečeg drugog. Otvorila je usta i nos i halapljivo njuškala vazduh. Evo ga! Miris nečeg drugog. Nečeg što je bilo poznato ali potpuno neuhvatljivo. Tiho, ali poprilično brzo se kretala ka izvoru tog mirisa…

 Hrana…….

 

Sad je već mogla i da čuje svoju hranu, prvo kao nerazumljivo mrmljanje, a kasnije sve jasnije i jasnije. Njoj to što je čula nije značilo ništa, tek zvuk koji odaje položaj hrane.

 ……

“U pičku Materinu, opet sam se ispišao”, Sloba je brisao upišanu šaku o farmerke, dok je kurac iz kog je jou uvek curila mokraća vraćao u gaće, nesvestan da jou uvek piša

 

“Mi smo biseri iz blata, u grudima vatra

U mislima želja, u džepu ključ BMW-a

ŠTA SE PIJE!”

 

Učinilo mu se da nešto šuška, okrenuo se i ugledao ženu, skroz golu, evidentno ludu i smrdljivu u tri pičke materine!

 

“Idi bre u kurac ludačo, uplaši me!”

 

 

Nije stigao ni da drekne, Skočila je ka njemu, zarila mu palčeve u očne jabučice, jednim trzajem iščupala grkljan i krenula da srče mozak kroz šupljine u kojima su do malopre bile oči..

 

Vila Cerni je konačno ponovo jela…..